Isceljenje devojčice Pavlije – čudotvorna ikona Pokrova Bogorodice Čokešinske

ČUDO MAJKE BOŽIJE

Isceljenje devojčice Pavlije koja je sedam godina ležala nepokretna i čudo njenog ozdravljenja, za koje je zaslužna ikona Pokrova Presvete Bogorodice iz manastira Čokešina, zapisani su u pripovetki „Seni“ Milorada Popovića Šapčanina.

 

Od tuge za nepokretnom kćeri, Pavlijina majka se upokojila, a devojčica ostala da živi sa starijom sestrom Andrijanom i ocem Ostojom. Jedne subote, dok je Ostoja radio u vinogradu, čuo je zvono sa manastirskog zvonika, pa se prekrsti i pomisli kako je sutra Sveta Nedelja i da bi bilo dobro da poseti manastir i zamoli Presvetu Bogorodicu da pomogne njegovoj Pavliji ili da je uzme k sebi. Sve tako i bi. Milorad Popović Šapčanin je u pripovetki „Seni“ opisao ovaj istinit događaj, ispričan kroz likove Ostoje, Andrijane i Pavlije, koji su čudo isceljenja preneli tadašnjem igumanu manastira Čokešina. U slavu današnjeg praznika Pokrova Presvete Bogorodice prenosimo autentičan odlomak iz ove pripovetke.

Jednog dana po podne pretresah ogradu u braniku, onom tamo na visu, večernje doba, lep jesenji dan, sunce greje, divota Božja! Nešto mi se u duši razvedri. U tom trenutku udari zvono ovde u manastiru, lepo ga čuh, kao da je zvonara negde tamo navrh planine. Prekrstim se, ostavim rad i siđem kući.

Andrijana iznela Pavliju i položila na ponjavi pred kućom. Sednem do svoga nesretnog deteta. Dok će Pavlija malo predići glavu pa reći:

„Babo, otidi sutra manastiru.“

A ja na to:

„Pa da odem, dete.“

A ona:

„Pa ponesi kolač voska, pa se pomoli Bogu za mene… Plati kaluđeru, da me pomene o liturgiji.“

„Hoću, hoću, dete moje“, pa sutra rano dade mi Andrijana čistu preobuku, pa uzeh ovu palicu, pa Boga moleći, osvanem pred manastirom. Jutrenja svršena, ali crkva, kao uvek nedeljom, otvorena.

Uđem unutra. Sam stojim u crkvi i čitam, „Oče naš“. Celivah ikonu, onu na nalonji, pa one na časnim „dvarma“, pa sve redom, pa onda stadoh i zaplakah se pred ikonom bogomajke:

„O sveta naša majko, mati Isusova, pomozi mi danas u svetu nedelju; pogledaj mene napaćenoga; smiluj se mome bolnome detetu, smiluj na onaj zatvoreni grob one jadnice, što se sruši neutešena i slomljena i velikim jadom utučena i ubijena.“

Isplačem se, pa onda se obezumih i rekoh:

„Pomozi joj, isceli je, sveta majko, ili je primi sebi, da ne muči više ni sebe, ni mene, ni ono drugo dobro dete kod kuće.“

Neka mi Bog oprosti, oprosti i ti, oče igumane, ali tako sam od reči do reči molio u ovoj svetoj crkvi … Kad je čoveku teško kao što je onda bilo meni, bogami, čovek i zaropće, a kamoli neće reći i koju grešnu, kao što se ogreših i ja u svome velikome jadu…

Dok se ja ovako moljah u svetoj crkvi, da čujete šta se, po velikoj Božjoj milosti, kod kuće dogodilo. Pričaj, dete moje“, reče Ostoja svojoj ćeri Pavliji — „pričaj sve po redu kako je bilo. Kad gospodin želi da zna, govori, govori, dete moje“.

Pavlija, protegljasta, plavih očiju, s lepo očešljanom viticom niza pleća, izdvoji se malo, pokri oči velikim trepavicama i primače se ocu.

Pogleda u njega, a u nas nijednom ne pogledavši, poče malo zagušljivim glasom:

„Kad je otac otišao crkvi, seja osta da spremi i počisti kuću. Kad je poradila, uze vučicu i kotao pa siđe tamo ka izvoru. U kući nigde nikoga, samo ja ležim na krevetu. Seja me pokrila izvetrenim guberom, pa oko mene svuda utuškala, a na stolicu metla krčažić s vodom.

Ležim i ćutim i mislim na babu, koji je već u crkvi i moli se Bogu za mene. Iskrenem malo glavu i pogledam ikonu, pa se i sama pomolih, ali se ne mogoh prekrstiti, ruke i noge zgrčene. Šta sam puta, moleći se, poželela samo toliko snage da mogu sastaviti prste i prekrstiti se. Mnogo sam se molila i molila; neprestano sam govorila: Bože, Bože, daj mi zdravlja, predigni me ili me oprosti ovih muka i primi me k sebi.

Tu Pavlija prekide.

„Govori, kućo moja“, pohrabri je otac, „govori!“

„Oči mi se otput počeše zaklapati, nisam bila sanjiva, ali eto tako, ni sama ne znam kako, zaspah. Sve mi se činjaše da ne sanjam, nego da gledam na javi, eto tako kao sad vas. Priđe neki suhi starac mojoj postelji, u dugačkoj sedoj bradi, naže se na me, pa me šapćući zapita:

„Šta ti tražiš od mene, devojko?“

„Molim se Bogu da ozdravim, da me predigne.“

„Pa ti si, dete, zdrava; ostavi postelju i izađi pred oca.“

Kad mi starac reče da sam zdrava, zakuca mi srce od velike radosti, digoh glavu i potražih da mu poljubim ruku. A kad je poljubih, njega nestade, a meni srce bije, bije, pa jednoć otkucnu tako jako da sam se trgla. Svu me probio neki vreo znoj, pogledam svuda po sobi, ne bih li videla starca. Nema ga, otišao je.

Ležim, pa mislim: otkud takav san, pa tako rano u svetu nedelju? Pa onda rekoh sebi: možda ćeš ti ozdraviti, ili si već i ozdravila. Ta da mi je samo da se prekrstim. Hajde da skupim prste, možda će mi toliko pomoći Bog. Počeh da ih ispravljam. Zapucaše zglavci i malo-pomalo ispravim prste i sastavim ih. Umesto da se radujem, uplaših se. Možda je ovo san?

Okrenem se oko sebe, pogledam zidove, tavanicu, dolape, vidim lepo da ne snevam, da je java, sama sušta istina. Hajde da dignem desnu ruku, da se prekrstim … Iđaše s golemom nategom, kosti pucaju u laktu, u ramenu, i malo-pomalo pa se prekrstih: va ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Još više se uplašim. Sva se uznemirila, srce bije, a po čelu ovolike graške. Pa onda tako isto i drugu ruku, pa noge jednu po jednu: prvo micah stopalima, pa najzad spustim ih niza krevet na zemlju. Pokanem se da se ispravim, još ne ide; da malo pohodam, ne ide. Ali sam tako sedela i sedela, pa se onda otiskoh, povlačeći noge i hvatajući se rukama za krevet, za klupe, i za sejin sandučić. Umorih se, pa se isto tako, gotovo puzeći, vrnem u krevet, pokrijem se ponjavom i od radosti samo sam se krstila i krstila. Posle premišljah kako sve to da kažem seji.

Tu Pavlija podiže svoje krupne plave oči i reče Andrijani:

„Sad ti, sejo, govori; ja više ne mogu.“

Andrijana, stasita, stepenita, okruglih obraza, oka plava kao i njezina sestra, mahnu glavom, pa nastavi glasom pojačim, kao što obično govore planinke:

„Kad se vratih sa izvora, spustim sudove na svoje mesto, pa uđem u sobu da uzmem krčag i promenim vodu. Curica —znate, mi Pavliju zovemo curicom — curica pogleda u mene i smeje se. A što se smeješ, curice? Priđem i poljubim je.“

A ona meni:

„E, sejo, ja bih ti nešto kazala.“

„A šta, sestrice?“

„Hodi bliže!“

Stanem do nje. A ona veselo:

„Šta ćeš mi dati, pa da ustanem?“

„Bog s tobom, šta govoriš?“ Pobojah se da nije šenula pameću.

„Eto, vidiš, ja se mogu prekrstiti“, pa se prekrsti.

„Mogu i sedeti“, pa ustade i sede.

Meni se noge skratiše, ruke zadrhtaše, oči ukočiše. Mešte da skačem od radosti, a mene uhvati strah. Onda će opet curica:

„Pa mogu i sići, pa pomalo i ići, kad se pridržavam. Evo vidiš“, pa ukloni sa se ponjavu, pa se diže, siđe, pođe i — dalje ne mogoh gledati, briznem plakati i obisnem joj se o vrat. Pa obe u plač, pa obe u smej. Pa je ljubim, ljubim, a ona mene grli, ljubi:

„Sejo, sejo, kako će se baba radovati kad se jako vrne iz manastira! Ja ću ti pomagati, ja ću raditi, a ti sedi i odmori se. Ti si dosta mene odmenila i dvorila i hranila i pojila… bila si mi i sestra i majka“…

Tako mi, dok eto ti oca iz manastira. Čuh kako lupnuše vratnice.

„Lezi, lezi, sejo!“

Ona leže, a ja iskočih pred kuću.

„Ja, veselnik“, nastavi Ostoja, „spustim se na klupicu, a dete preda me s rakijom. Prekrstih se i srknuh…

„Što ćutiš tako, babo?“ upita me dete, a ja, šta ću, kažem joj šta mi je.

„Teško mi je“, velim. „Molio sam se i molio za zdravlje curičino, pa onda, da mi Bog oprosti, obezumih se i rekoh: „Ako joj, Bože, nema leka, primi je k sebi, da ne muči ni sebe ni nas…“ Eto tako rekoh, a sad, dete, žao mi je: što da mi se otme taka opaka reč? Bolje bi bilo da i nisam silazio u manastir.“

Tako ja, dok ti ova moja Andrijana:

„Pa Bog je čuo tvoju molitvu…“

„Šta veliš?“

„Jest, Bog je bolji i od nas i od kaluđera; hodi, vidi!“

Tu me dete uhvati za ruku, pa uvede u kuću, pa u sobu curici…

„Šta radiš dete moje?“

A moja Pavlija ustade, sede, podignu ruke, zagrli me i poljubi u ruku. A ja se zaljuljah, uhvatih se za Andrijanu, zasuziše oči, zadrhtah, pa zagrlim dete, pa ljubim, pa krstim se, pa stadoh pred ikonu i poklonim se, pa se popeh na klupu i poljubim svetoga… Viknem Andrijani:

„Tamnjan, kadionicu!“

Dok ona stiže, i ja pripalim kandilo, okadim svetoga i sve zidove, pa se svi troje pomolismo…

Tu se Ostojina reč uguši u suzama. A Pavlija prihvati:

„Onda baba iskoči pred kuću i ispali iz puške, isprazni i oba srebrnjaka. Iskupiše se komšije… Čudilo se malo i veliko… Sve ih počastismo, pa onda baba odvoji kravu sivulju, svi se obukosmo prve nedelje i siđosmo amo manastiru u Čokešinu.

Ikona Pokrova Presvete Bogorodice doneta je u manastir Čokešinu 1. maja 1830. godine. Taj podatak stoji urezan na drvetu sa zadnje strane ikone. Čudotvorna ikona je u manastir doneta sa posebnim tronom izlivenim u srebru, koji je u međuvremenu nestao, jer je dugo godina proteklog veka manastir Čokešina bio zapušten pa iznova obnavljan. Mnoga čuda vezana su za ovu ikonu, a najpoznatije je čudo isceljenja devojčice Pavlije.