VAPAJ BOGU
Primer nepoznatog podvižnika pokazuje nam kako se rađa molitva u uznemirenosti, odnosno kako stradanje, očajanje i nespokoj iznedravaju iz nas jednostavne reči molitve. Taj očajnički vapaj, rođen iz nade koja je jača od očaja, sastavljen je od reči koje svesrdno upućujemo Bogu, a koje u naš um dolaze same od sebe.
Na pitanje kako se možemo moliti u stanju uznemirenosti odgovara nam veliki ruski duhovnik, mitropolit Antonije Blum.
Voleo bih da navedem nekoliko primera i pokažem da je to moguće. Tu uznemirenost mogao bih gotovo da nazovem prednošću, zato što nam poput neke hrapave stene pomaže da se uz nju gore uspužemo, kada već nismo kadri da letimo.
Neki bezimeni podvižnik susreće drugog podvižnika molitvenika, u planinama. Oni započinju razgovor u kome gost, koji je očaran molitvenim duhom svoga saputnika, pita:
“Oče, ko te nauči da se moliš bez prestanka?”
A njegov domaćin, koji uviđa da je čovek duhovno iskusan, odgovara:
“Ja to nikome ne bih rekao, ali tebi ću reći istinu – to su bili demoni”.
Gost onda reče:
“Mislim da te razumem, oče, ali da li bi mogao da mi to podrobnije razložiš, tako da te ne shvatim pogrešno”.
Ovaj mu ispriča sledeću priču:
“Kada bejah mlad, bejah nepismen i življah u malom selu u ravnici. Jednoga dana uđoh u crkvu i začuh đakona gde čita poslanicu apostola Pavla, koji na tom mestu zapoveda da se molimo bez prestanka. Kada čuh te reči, ogreja me neka radost i doživeh prosvetljenje. Po završetku službe, ostavih svoje selo u velikoj radosti i povukoh se u planine, da bih provodio život isključivo u molitvi… To stanje potraja u meni nekoliko časova. Onda poče da se spušta noć, postade hladnije a do sluha mi počeše dopirati čudni šumovi, koraci i urlici. Oko mene zasvetlucaše neke strašne oči. Zverovi izlažahu iz svojih jazbina, da love plen koji im je kao hranu Bog naznačio. Ja se prepadoh, i ukoliko senke postajahu dublje, moj strah bivaše sve veći i veći. Čitavu noć provedoh u užasnutosti koraka, prasaka, senki, užarenih očiju, od svesti o svojoj bespomoćnosti, znajući da nemam kamo da se okrenem za pomoć. Tada počeh da vapijem Bogu samo onim rečima, koje mi dolažahu na um: ”Isuse, sine Davidov, pomiluj me, iako sam grešan!”
Tako prođe prva noć. Ujutro moji strahovi iščezoše, ali bejah ogladneo. Hranu potražih po grmovima i livadama, no teško mogah da utolim glad. A kada sunce opet zađe, osetih da se užasi noći vraćaju… Počeh u vapijanju da izgrcavam Bogu svoj strah i svoju nadu… Tako prođoše dani i zatim meseci. Navikoh se na jezivosti prirode, ali dok bih se molio, iz trena u tren iskrsavala bi nova iskušenja i nevolje. Demoni i strasti počeše da me spopadaju sa svih strana, i pošto prestaše da me plaše noćne zveri, sile tame bejahu protiv moje duše. I ja još više nego ranije, vapijah Gospodu rečima: “Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!”
Ova borba trajala je godinama. Jednoga dana nađoh se na izmaku snaga. U svojoj agoniji i jadu počeh bez prestanka da vapijem Bogu, ali odgovora ne beše. Bog mi izgledaše neumoljiv, i pošto se iskrzana nit nadanja u mojoj duši već prekide, prepustih se Gospodu, govoreći:
“Ti ćutiš, ne brineš zbog ovoga što mi se dešava, ali Ti si još uvek moj Bog i moj Gospodar, i ja ću pre umreti na ovome mestu nego što ću odustati od svog iskanja!”
A onda, iznenada, Gospod mi se javi i na mene i sve oko mene spusti se – mir. Dotad mi se činilo da je sav svet u tami, a sada ga gledah gde se kupa u božanstvenoj svetlosti, blistajući blagodaću Božijeg prisustva, koja održava sve stvoreno. Tada, u bujici ljubavi i blagodarnosti, uskliknuh Bogu jedinu molitvu koja je izražavala sve u meni: “Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!”
I otada, u radosti, i stradanju, iskušenju i borenju ili u času kada me pohodi mir, ove reči mi svakad izbijaju iz srca. One su pesma moje radosti, moj vapaj Bogu, molitva moja i moje pokajanje.”