NJEGOVOJ SVETLOSTI KNJAZU ALEKSANDRU KARAĐORĐEVIĆU
U prahu oltar razoren leži,
Iz pakla grozan prodire smeh.
Đavo se smeši – a Srbin greši
– O, večan, težak, o, paklen greh!…
Nevera pusta – diže se zmija –
da parom jeda zadahne svet;
Svedok da bude krvni’ zbitija,
Da grehu krvav oplete splet!…
Žednica kleta, krvnica ljuta!
Gramzeć za krvlju naroda mog,
Gasila j’ žeđu hiljadu puta,
Al’ sad joj silan ne dade Bog.
– Knjaz verno čuva, ljubi i gledi
Srbiju svoju, vas srpski rod;
Noći ne štedi, dane ne štedi.
Pa je li ovo vernosti plod?…
Kad vihor teški sa burom preti,
Kroz okrug sveta prodire plač;
Svaki se misli šta će doneti
Besnećeg rata krvavi mač!
Narodi čuše zveku mačeva,
Srbija sama pesama glas!
Srbija mirna veselo peva! –
Zar zato svetli da gine knjaz?…
Teške grehote!… Večnoga srama!…
– Kol’ko je svetu trajanja rok,
Taj sram da pere Srbin suzama,
Ne bi ga suza oprao tok.
Ali Bog suza ne hte da lije,
Plako je Srbin vekova red.
– Nad svetlim knjazom anđo se vije,
Zgažena zmija proguta jed.
„Bog da sačuva, Bog da poživi
Našega knjaza, Srbalja nad!
Njegovoj slavi svet nek’ se divi!“
Čuje se Srpstvo radosno sad!…