ODISEJ TELEMAHU
Telemaše moj,
Trojanski rat
Završen je. Кo je pobedio – ne sećam se više.
Biće da su Grci: toliko mrtvih
Daleko od kuće samo Grci ostaviti mogu…
Pa ipak, povratak
predug beše,
Posejdon, dok smo mi
vreme gubili, prostor razapeše.
Ja ne znam gde sam,
Niti šta je ispred mene. Prljavo ostrvo neko,
žbunje, građevine, rokot svinja,
zapuštena bašta, nekakva kraljica,
i trava i kamenje … Dragi Telemaše,
sva su ostrva slična
kada tako dugo lutaš, i um
posrće, brojeći talase,
oči, bolne od horizonta, suze,
meso vode prekriva ti sluh.
Ne sećam se čime završen je rat,
ni koliko ti je godina sad, ne sećam se.
Rasti velik, moj Telemaše, rasti.
Bogovi samo znaju da li ćemo se opet sresti.
Sad već nisi onо dete,
pred kojim volove sam obuzdao.
Da nije Palameda, živeli bismo skupa.
A možda je u pravu on: bez mene,
slobodan si od Edipove strasti,
i snovi su ti, Telemaše, čisti.
Preveo Dejan Novačić