REDITELJSKE MUKE
”Šindlerova lista” je nesumnjivo jedna od najupečatljivijih dramatizacija Holokausta, koja ponavljajući užas genocida donekle nudi i tračak nade za čovečanstvo. Filmsko ostvarenje iz 1993. godine je rediteljsko remek-delo Stivena Spilberga. Tokom snimanja ovog filma, on je prošao burnu fazu sopstvenih emocija, koje su ga skoro naterale da odustane od režije.
Ova filmska biografija ne samo da je remek-delo slavnog režisera, već je i njegov lični doprinos milionima Jevreja koji su izgubili živote u Holokaustu. Njegova poruka nade i ljudskog poštovanja je u ovom filmu snažna, uprkos okrutnom licu nacizma.
Spilberg je prvi put postao svestan priče o Oskaru Šindleru deceniju pre započinjanja rada na ovom projektu. Sid Šajnberg, predsednik MCA (Music Corporation of America) i blizak prijatelj Spilberga, poslao je direktoru “Njujork Tajmsa” recenziju istorijskog romana „Šindlerova barka“ Tomasa Kenelija.
Zapanjen pričom o pravednom nacisti Oskaru Šindleru i paradoksalnoj prirodi njegovog karaktera, Spilberg je pokazao dovoljno interesovanja da je ”Universal Pictures” otkupio prava na scenario nastao po ovom romanu.
Mali budžet
U to vreme, Spilberg je rekao da će početi snimanje u narednih deset godina, jer se nije osećao dovoljno zrelim da uđe u projekat koji je sa sobom nosio tako veliku odgovornost. Projekat je praktično ostao na Spilbergovoj savesti, pa je on pokušao da ga prosledi reditelju Romanu Polanskom.
Polanski je lično bio svedok strahote Holokausta, jer je njegova majka ubijena u Aušvicu, a on je preživeo zahvaljujući sklanjanju u jedan geto kod Krakova. Ipak, ni on nije hteo da preuzme odgovornost režije. Spilberg je takođe ponudio film i slavnima Martinu Skorsezeu i Sidniju Polaku, ali je i kod njih naišao na isti odgovor. Na kraju 80-ih, sa usponom neonacizma nakon pada Berlinskog zida, Spilberg je odlučio da prekine sa odugovlačenjem na ovom projektu.
Sid Šajnberg odobrio je snimanje filma samo pod jednim uslovom – da Spilberg prvo završi snimanje filma ”Park iz doba Jure” na kojem je radio u to vreme. Spilberg je kasnije govorio da je Sid znao da reditelj ne bi bio u stanju da završi započeti film, ako bi usred rada na njemu prešao na režiranje “Šindlerove liste”.
Film je dobio mali budžet od svega 22 miliona dolara, jer se smatralo da filmovi koji se tiču Holokausta kao teme obično nisu interesantni za filmske sladokusce. Spilberg se uzdržao od honorara za ovaj film, smatrajući ”krvavim novcem” bilo koji prihod vezan za ovaj projekat.
Postalo je nepodnošljivo
Od ranih faza, pa i tokom celog procesa snimanja filma, Spilberg i ostatak filmske ekipe doživljavali su pravu buru emocija. Snimanje je bilo posebno dirljivo za reditelja, koji je odrastao u porodici jevrejskih pravoslavaca. On je sve vreme vraćao sećanja na probleme i pitanja sa kojima se suočavao tokom svog detinjstva, kao što je bilo pitanje antisemitizma.
Nakon posete Aušvicu, Spilberg je bio iznenađen zato što je umesto emotivne slomljenosti i suza, u sebi pronašao osećanje besa. On je dobio dozvolu da snima unutar logora, ali je izabrao da to ne radi, iz poštovanja prema žrtvama, pa je scene snimio izvan njegovih kapija, na specijalno napravljenom mestu koje se nalazilo nedaleko od Aušvica.
”Suočio sam se sa svojim ličnim životom. Moje vaspitanje, moje jevrejsko poreklo… Priče mojih baka i deka, koji su mi govorili o Holokaustu. Život Jevreja razlivao se po mom srcu. Plakao sam čitavo vreme”, govorio je Spilberg o svom emotivnom doživljaju tokom snimanja.
Uprkos tome što je bio reditelj filma, za njega je bilo skoro nemoguće da gleda scenu u kojoj su stariji Jevreji bili prinuđeni da trče goli dok su ih nacistički doktori odabirali da pođu u Aušvic. Težak ambijent koji je okupirao sve koji su bili uključeni u proces filma postao je praktično neizdrživ dok se snimala scena tuširanja, u kojoj je ”glumica” bila žena koja je zaista rođena u koncentracionom logoru.
Spilberg je zajedno sa svojom porodicom iznajmio kuću u predgrađu Krakova za vreme snimanja scena. Kultni režiser se kasnije zahvalio svojoj supruzi Kejt koja ga je ”čuvala 92 dana zaredom, kada su stvari postale previše nepodnošljive”.
Da bi olakšao svoj um, Spilberg se usmerio na finalno sređivanje filma ”Park iz doba Jure”, kome se posvećivao svake večeri nakon obavljenog snimanja ”Šindlerove liste”. Znajući za ovo delikatno stanje, čuveni komičar Robin Vilijams zvao je Spilberga često telefonom, kako bi mu ispričao neki vic i razveselio ga. Takođe, reditelj je svake večeri gledao po jednu epizodu tada popularne serije ”Sajnfeld”, da bi odagnao mučna osećanja koje mu je donelo snimanje filma o Holokaustu.
Pomisao na odustajanje
Nakon premijere, ”Šindlerova lista” je vrlo brzo postigla ogroman uspeh, zaradivši 321 milion dolara širom sveta, samo u prvoj godini prikazivanja. Film je postao apsolutni pobednik večeri dodele prestižnih filmskih nagrada ”Oskar”, trijumfujući u čak sedam kategorija.
Tom prilikom, u govoru koji je pripremio i izdeklamovao ga kada je proglašen najbolji film, Spilberg je metaforično rekao: ”Ovo je najbolje ispijanje vode posle najdužeg perioda suše u mom životu”.
Podsetivši se teškog procesa rada, u nedavnom intervjuu je slavni reditelj prvi put pomenuo i to da je osećanja tokom snimanja doživljavao tako burno i lično, da je u jednom trenutku pomislio da odustane od režiranja ovog filma.
Na pitanje da li je bio depresivan, Spilberg je rekao:
”Nikada nisam bio depresivan. Bio sam tužan i izolovan, a film, iako je bio dobro primljen i uspešan od početka, postao je ”ispričana trauma”. Iskreno, počeo sam tada da se pitam da li će ”Šindlerova lista” biti poslednji film koji ću režirati”.