ŽIVETI HRIŠĆANSKI
Šta je hrišćanski život i kako on izgleda u pravoslavlju. Zašto je važno živeti pravoslavno
Pravoslavni hrišćanski život se razlikuje od svih ostalih oblika hrišćanstva, iako možemo sa sigurnošću reći da i medju hrišćanskim jeresima i konfesijama se nadje neki pravedan čovek koji živi hrišćanski. Čudni su putevi Božiji i Njegova promisao da ljude, ma gde bili u svetu, obasja Svojom mudrošću, odnosno da čoveka dodirne Sveti Duh.
Tvrdeći da je pravoslavlje jedina i izvorna religijska istina spasenja a priznajući da i ljudima druge vere može doći Duh Sveti u dušu i obasjati je, samo naizgled dolazimo u paradoks, jer ko poznaje pravoslavno učenje zna da Bog sudi po Zakonu onima koji su zakon primili a oni koji do njega nisu došli, sudi po prirodnim zakonima njegove vere i morala.
U tom smislu ateisti, okultisti, budisti, masoni, sektaši i sinkretisti svih vrsta, koji žive u pravoslavnim društvima i imaju prilike da se sa hrišćanstvom upoznaju na izvoru, nemaju opravdanje pred Bogom. Dobili su kao dar da su rodjeni u okviru pravoslavlja, ali se ili nisu potrudili da žive pravoslavno ili su se uhvatili neke duhovne obmane. I to im je greh. Pozvani su a nisu ušli.
S druge strane, neznabožac pravednik koji živi bez dodira sa Hristovim učenjem imaće opravdanje pred Bogom da je radio i živeo najbolje kako je znao i umeo po savesti. Mada, Bog će uvek naći načina da takve pravednike upozna sa Hristovom verom, pre ili kasnije. Čista duša uvek prepozna Hristovu veru kao put spasenja i njoj lako prilazi. Otuda se pravoslavlje lako prihvata od čestitih ljudi.
Ovo je bio kratak uvod u objašnjenje koje mnogi savremeni ljudi postavljaju sebi i drugima: Šta je hrišćanski život, šta znači biti hrišćanin i živeti hrišćanski?
Pitanje je jednostavno ali odgovor nekada zna da bude kompleksan, pa opet Biblija nije napisana za naučnike nego za proste ljude i jednostavne duše, koje je najbolje razumeju, pa valja neka objašnjenja uprostiti, uz Božiju pomoć. Učinimo to kroz par ključnih pojmova hrišćanskog života.
DUŠA, GREH I SPASENJE
Čitav smisao pravoslavnog hrišćanina je spasenje duše. Ne spasenje tela, ne spasenje i produženje života, nego spasenje duše. Duša je ono što je večno, dok je telo propadljivo, kao život u telu koji je konačan, dok je život duše beskonačan, makar za one koji se spasu. Oni ljudi i one duše koje se ne spasu, nakon smrti „žive“ neko vreme u paklu do konačnog Suda, kada gube i tu egzistenciju. Pitanje duše je pitanje večne egzistencije.
Da bi se duša spasila ona mora da se očisti od greha i nečistoća koje je za života skupila a delom i nasledila od svojih predaka, jer kao što od roditelja i predaka nasledjujemo telo, dnk i sklonosti, pa i materijalno bogastvo ili bedu, bolesti i životno mesto gde smo rodjeni, tako od naših roditelja i praroditelja nasledjujemo i njihovo duhovno nasledje, dobro i loše, zasluge i grehove, posebno one neokajane. Zato je jako bitno da se umirući ispovedi pred smrt ali i da mu se održi opelo i parastos, jer to buduće naraštaje lišava nekih grehova.
Duša se čisti kroz poštovanje Zakona Božijih i pravednički život bez greha, uz sabornost prisutnu kroz Crkvu. Pojedini samoživi i egoistični vernici veruju da sve mogu sami, da sami mogu da očiste svoju dušu i dospeju do Spasenje samo kroz njihov lični odnos sa Bogom. Misle da imaju ekskluzivno pravo da prečicom i mimo drugih ljudi dodju u nebeske visine, medju Svete. To su vam jeretici koji izmišljaju svoju veru i otpadaju od Istine. Ali ne može tako, to nije postojalo nikada kroz duhovni život, počev od Avrama pa preko Mojsija do Hrista, postojala je stalna nit Zapovesti i zajedništva, ne možeš biti Svet mimo ljudi i hrama, Hristova vera je vera sabornosti, zajedništva. Isus Hristos nije došao u svet da propoveda kao usamljeni propovednik usamljenim ljudima, kao Buda na primer, već je okupio apostole, stvorio prvu Crkvu i dao blagoslov apostolima da ga zastupaju na Zemlji, da razrešavaju grehove kako na nebu tako i na zemlji. To doslovno piše u Bibliji i objašnjava zašto nam nema spasenje bez Crkve i sveštenika, jer ma koliko se mi upinjali i živeli pravednički nijedan nam se greh neće oprostiti dok ga ne ispovedimo pred sveštenikom i ne pričestimo se u Crkvi, medju ljudima. Otuda je tako značajno ići na liturgiju, ispovedati se i pričestiti se dostojno. U hrišćanstvu nema VIP vernika koji imaju prečicu do Boga, nijedan pravoslavni svetitelj to nije bio, jer je hrišćanstvo vera ljubavi, gde moraš imati ljubav sa ljudima da bi imao ljubav u Bogu. Jedan veliki pravoslavni svetitelj je to divno objasnio, prepričavam ga:
Pravoslavna vera je kao jedan veliki krug, gde smo mi svi na obodu, jedna mala tačka ivice kruga. I kako uznapredujemo u veri i duša nam postaje čistija, to se mi sve više približavamo centru kruga, Bogu, i tim smo sve bliži drugim tačkama, ljudima do nas, dok na kraju svi ne postanemo Jedno u Jednom, dok svi ne postanemo Jedno u Ljubavi, gde smo svi isti. To je suština naše vere i naše sabornosti, zato se ne može biti hrišćanin a ne prisustvovati Svetoj liturgiji i u sabornosti Svetih tajni, jer sve što mi radimo ispunjavamo zajedno, jer kako reče Gospod naš Isus Hristos, gde se dvoje nadju u molitvi, tu je i ON.
Čak i oni Sveti ljudi pravoslavlja koji su se podvizivali asketski po pustinjama i pećinama, a njihove Žitije su pune tih svedočanstava, nisu mogli na nebo bez Svetog pričešća i Crkve, pa makar to bilo na samom kraju njihovog zemnog života, kad su pred smrt ulazili u Crkvu na pričešće ili im je Bog slao sveštenika da ih na samrti ispovedi i pričesti. Niko se sam nije rodio, niti sam treba da ode sa ovog sveta, jer na onom svetu i u raju nema VIP loža i usamljenih oaza za namćoraste i samožive vernike. Tamo žive Sveti u ljubavi i zajedništvu.
A hrišćanski život i put u Nebo je put čišćenje duše: post, molitva, liturgija, poštovanje Božijih zakona i zapovesti, Svete tajne, ispovest, pričešće.
I kako čovek živi i stalno se moli, posti sve postove, posti sredom i petkom i slavi crkvene praznike, tako ga Bog kroz Duha Svetoga obaveštava i navodi kako da još dostojnije i pravednije živi, daje mu mudrost i sozercanje ovoga sveta kako bi dostigao onaj svet. Za tako nešto nije potrebna nauka ili neko filosofsko znanje, naprotiv, pravoslavlje je vera razuma i prostote duše i uma. Pravoslavlje je vera prostih ljudi. Samo oni koji su jednostavni i iskreni lako shvataju i primaju blagodatnu silu pravoslavlja i Sveti Duh, dok oni koji mudruju, sitničare, formališu, sumnjaju, sami osmišljavaju svoje verzije vere, od njih Duh Sveti odstupa i ne raščišćava im razum. Stoga su mnogi jednostavni i neuki vernici koji su bili revnosni i pobožni postajali mudri, jer ih je Bog umudrio, otvorio im duhovne oči i naučio ih mnogim tajnama.
Uz to, sveti starci pravoslavlja stalno ponavljaju jednu te istu stvar: Pravoslavlje je opitna vera. Vera koje se iskustvom doživljava i stiče kao istinita. Radi ono što ti Sveti kažu i prodji put kojim su oni išli i doživećeš isto što i oni, imaćeš opitno iskustvo vere, eksperimentalno potvrdu da je to TO. Ne moraš da umišljaš, ne moraš da pretpostavljaš, da istražuješ sumnjiva učenja, da kombinuješ, ne! Sve je tako kako je rečeno, ako je uradjeno kako je rečeno. Stoga je držanje Zapovesti i praćenje mudrosti Tradicije tako blagotvorno, i onda čovek neće upasti u prelast i obmanu, kao što u nju upadaju sektaši koji izmišljaju svoje teorije, koji na svoj način tumače i koji prave svoje forme verovanja. Na stotine pravoslavnih svetitelja je prošlo istim putem, svi su isto govorili i svedočili, put je dokazan i samo treba da ideš utabanom stazom koja te čuva od opasnosti.
HRIŠĆANSKI RAZUM
Pravoslavlje vas oslobadja zabluda i daje vam dublji uvid u duhovnu stvarnost. Hrišćanski život umudruje. Otuda su i pravoslavni vernici odbojni prema ekumenizmu, koji je mešanje istine sa lažima. Jer, ko spozna Istinu u pravoslavlju, on zna put, i za sve pravoslavne taj put izgleda isto. Kao i što su sva druga skretanja stranputice, ma koliko imali zajedničkih stvari, kao što je to na primer sa rimokatolicima ili protestantima. Pobožan pravoslavac vrlo jasno vidi ko su katolici ili protestanti i šta je pogrešno u njihovom pristupu veri, jer ispravan pristup veri donosi ispravno mišljenje i delanje, raspoznaje se šta je dobro a šta zlo i od zla bežiš a ka dobrom težiš. Hrišćanske vere koje se ne drže istinitog učenja pravoslavnog, generalno nemaju dobru životnu orijentaciju i lakše upadaju u grehove, teže se njih oslobadjaju i lakše potpadaju pod uticaj nečastivog. Dovoljno je videti samo šta su protestanti napravili od hrišćanstva, kako su teške grehove kao homoseksualizam priznali za društveno prihvatljivo, a da ne govorim o uvodjenju žena sveštenika i rušenju prirodne i Božanske hijerarhije. I kako neko ko je protestant i podržava gej brakove, nešto što je kroz stradanje Sodome i Gomore, jasno označeno kao veliki greh, može da sa takvim stavom i grehom na duši ide u raj. Nikako. Ali on ne vidi taj greh, jer misli da to nije greh, on je u duhovnoj obmani. Kao i svi oni koji mešaju religije i veruju da je Svejedno, ali nije svejedno, nikada nije ni bilo, to Stari Zavet i Novi Zavet jasno pokazuju.
Pravoslavni vernik treba da živi onako kako su mu preneli Sveti Oci pravoslavlja da je najbolji put. Vremenom kako se usled takvog života duša bude oslobadjala tereta greha, dolazi i unutrašnje znanje koje dodatno čoveka upoznaje sa tim šta je dobro a šta loše, kako da živi i kako da se ponaša. U pravoslavlju su bitni i sadržaj i suština, jedno bez drugog ne ide, ne može osoba biti formalno dobra a duše nečiste, i očekivati tako uprljan spasenje.
To je često zabuna kod ateista i komunista, koji kažu za nekoga da je on sigurno u raju jer je bio fin čovek i živeo pošteno. U raj se ne ide prljave duše, a onaj koji dušu svoju nije očistio kroz kajanje i Svete tajne ispovesti i pričešća ne može pristupiti svetlosti i Bogu.
A veličina uprljanosti duše se nikako ne može „mozgom shvatiti“, nekim meditacijama i razmišljanjima, jer obično ljudi misle da su bezgrešni i da nisu „mnogo“ grešili. Tek kada osoba počne da se ispoveda i pričešćuje, pa makar u početku samo formalno, kao neki napor volje da se pokuša biti vernikom, tek posle nekog vremena, kako najgrublji slojevi greha otpadaju, oni koji su najvidljiviji i najuočljiviji, duša se budi i počinje vernika da upoznaje sa grehovima koji su zaboravljeni. Tu onda nastupa duhovna metamorfoza, kada čovek shvati koliko je grešan, iskvaren, nasilan, lažljiv, gnevan. Mnogi vernici tada počinju da plaču, dodje im da povraćaju ili da sebe kazne, kada se sete gnusobnosti koje su radili. Zato nije ni čudo da su veliki Svetitelji do kraja svoga života sebe smatrali grešnima, jer su oni bili toliko pronicljivi i duhovno jasni da su mogli da vide i najsitnije grehe, a s druge strane dejstvom Duha Svetoga koji je boravio u njima, mogli su da vide čistotu i uzvišenost Božanskog.
Kako se duša oslobadja greha, vera u čoveku jača, ostvaruju se uputstva koja su Sveti oci ostavili i čovek stiče pobožnost koja prostiče iz znanja. Zna šta je dobro a šta je zlo i zašto se istina i laž ne smeju i ne treba da mešaju, zašto se moramo odupreti zlu i zašto to moramo iskazati javno, u društvu.
Jer, kao što kazasmo ne spasavamo se sami. Pravoslavlje je sabornost. Mi se molimo za sebe, ali za sve bližnje, za pravoslavne hrišćane i Svetu Crkvu kroz koju se spasavamo, jer je u njoj On na prestolu i na svakoj liturgiji i pričećšu nas ON blagosilja i otpušta grehe naše. Zato je Gospod Isus Hristos kao Sin Božiji i stradao na krstu, da bi znali da se ne spašavamo sami, već u zajednici.
S.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
Laži i predrasude o Pravoslavnoj crkvi su credo komunista i jakobinaca socijalista koji bi da ukinu crkvu kao instituciju. Jer oni mrze veru, pošto su oni i njihovo poimanje sveta mera sveta.
Aleksandar Z i istomišljenici au fanatici utopijskog pogleda na svet, zatvorenici skučenog pogleda na život u kome se očekuje da sve bude lepo, dobro i da u svetu vlada mir. Jer, oni me poznaju djavola i drevno zlo koje podstiče ljude da ne budu kao oni, odnosno da budu kao oni, revnosni jakobinci.
Ovo ne pišem lično ka Aleksandru Z, ne znam čoveka lično ali mi je jasan njegov pogled na svet i predrasude koje nosi prema Crkvi.
A koliko su te predrasude duboke daću sa par činjenica.
1. Vladike voze skupa i luksuzna kola. Od 30ak vladika samo njih 4 do 5 se vozi u džipu jer obilaze manastire i crkve po zabitima gde puta nema. Tamo običan auto ne prolazi. To su džipovi koje su dobili na poklon od bogatih vernika.
Samo još nekoliko njih ima noviji ili polovni Audi 6. A napomenuo sam da prelaze i po 50.000 km godišnje. Sam Patrijarh se najčešće vozi u dve generacije starom Audiju 4. Nijedno od tih vozila ne pripada lično njima, vlasništvo su Eparhije.
Bilo koja uspešnija firma u Srbiji ima veći, raskošniji i luksuzniji vozni park od SPC. Ali vama smeta par automobila u SPC.
2. Bogatstvo vladika. Stalno se kroz medije potencira Episkop Kačavenda i plasiraju se dezinformacije kako je njegov eparhijski dom sav u zlatu i kako on živi u luksuzu. Smišljena podvala. Eparhijski dom koji je on uredio od donacija vernika nije njegov, to ostaje Crkvi i sada koristi njegov naslednik.
3. Vladike su monasi koji kad odu u penziju žive od crkvene penzije i osim poklona koje su dobili za vreme službe nikakvo imanje, stanove, blago ili novac ne nose sa sobom u mirovinu. Oni mahom nemaju ni rodbinske naslednike, osim ako nisu bili u braku pre monašenja.
4. Vladike su ovakve, onakve. Od stotinak vladika SPC u zadnjih par decenija stalno se negativno priča po medijima samo o trojici kontroverznih vladika i na njima se gradi sav bes i gnev zaludjenog naroda prema crkvi. Manje od 3% vladika je sporno, i to vam je puno u društvu u kome vladaju svi oblici greha.
5. Bezgrešni vladika ili pop, on mora biti takav ili Crkva ne valja.
To je predrasuda utopista i moralista koji ne poznaju temelje vere i ne shvataju svet. U Bibliji je opisano kako je Hristov apostol Juda, blizak učenik Sina Božijeg napravio izdaju. Zamislite to!
Imate apostola koji je video mnoga čuda i direktno osetio snagu Božiju pa je opet sagrešio i izdao. Koliko je velika ta sila zla koja do toga dovodi.
I onda se mi kao fariseji čudimo zašto pop zgreši. I on je čovek, slab ili jak, grešan ili pravedan. I naša je dužnost da se za njega molimo kao i za Crkvu da ostane na ispravnom putu, čak i kada pogreši, da se pokaje i da se vrati. Život je stalna borba sa iskušenjima i grehom. Nimo od nas ne živi u utopiji, nego na zemlji koja u zlu leži, kako kaže Jevandjelje.
Očekivana tirada zamene teze, pričanja radi priče, pričanja kad nema šta da se kaže. U ime svim jakobinaca, socijalista i komunista, utopista, onih koji mrze crkvu i žele da je ukinu, fanatika i svega drugog pobrojanog, pitam velikog vernika zašto vladike, čije eparhije u staroj jugi nisu veće od 50 km. u prečniku, pa čak i da ih obilaze svaki dan tri puta uzduž i popreko da bi ispunili kvotu od 50.000 km. godišnje, ne koriste lade nive umesto skupocenih džipova, audija, superba i sl. da bi desetine i desetine hiljada evra uštedeli za gladne, beskućnike, višečlane porodice bez prihoda, za popularizaciju Pravoslavlja, jer nema podmlatka koji će u 21 veku poverovati u ono što popovi poručuju. Ove poruke su obično u vreme slava, kad ni stariji, a da ne govorimo mladi, ne razumeju šta ti isti popovi pokušavaju da kažu.
Problem Pravoslavlja je u otudjenosti Crkve od naroda. Što su crkve i popovi bliži gradu, sve su dalje od naroda. Još u nekim zabitima ima monaha i sveštenika koji imaju kontakt sa vernicima, dok u gradovima se sve svodi na uzimanje para, bez iskrenog dijaloga o veri i nastojanju da se vera približi mladima. Kakva je to demagogija reći da luksuz u kojima uživaju vladike nije njihovo lično, već im je to Crkva ustupila dok su na funkciji. Ko je to doneo odluku u ime Crkve da se tako bahato ponašaju? I vi ćete ubediti mlade da su oni smerne Božije sluge, skromni, neporočni i da treba slediti veru. Mladi jedino to vide – na televiziji i internetu. A to se mnogo razlikuje od priče na časovima veronauke. I zašto veronauka, zar to ne treba da bude nauka o veri? I uopšte, kakve veze ima nauka i vera?
Slavio sam slavu i bio duboko rezigniran načinom na koji je lokalni sveštenik obavio prigodnu službu. To mlaćenje prazne slave u rekordno kratkom vremenu uticalo je na moju odluku da mu sledeće godine, kad se javio da dolazi zbog slave, saopštim da ne dolazi. Njegov odgovor je glasio: „pa dobro“. Ima li strašnijeg odgovora?
Deluje Vam tako Aleksandre, no nije baš toliko strašno. Poražavajuće je, svakako, kada je u pitanju bilo koji čovek, kamoli sveštenik, ali to nema veze sa našom Verom.
Najpre, oduvek je bilo takvih ljudi. Biblija obiluje primerima. Kucajte na Vikipediji ,,teško vama licemeri“, ako želite da vidite detaljne navode Isusovih obračuna sa istima, bez da tragate po Svetom Pismu. Dakle, ništa novo. Prvobitna hrišćanska zajednica bila je savršenija od svake komune, kolhoza ili radničke samouprave, pa je opet bilo prevaranata u njima. Jednostavno, takva je priroda greha. To što Vi ili ja nismo srebroljubivi ne znači da smo bez drugih poroka. Na kraju dana- svodi se na isto.
Onda, dužnost crkve (kao ustanove) nije da se brine o siromasima. To je dužnost državnog aparata. Naš šef države nije patrijarh, nego premijer. Monasi ionako svoje bedne penzije poklanjaju onima koji ne mogu da skrpe kraj sa krajem- šta više od njih treba da tražimo? Jeste, ima sveštenika koji naplaćuju papreno ono što je dosad bilo besplatno. Oni su najpre osuđeni od strane drugih, skromnih sveštenika. Zašto se ne ugledati na one pozitivne ljude, nego večito na negativne? A, opet, time što kažemo kako su hoštapleri – samo potvrđujemo da je to strano pravoslavlju. Da je normalno, da li bismo baš toliko upirali prstom?
Naposletku, grabež je u našoj zemlji prisutan na svim poljima. Među lekarima, političarima, preduzetnicima, među najsitnijom ,,boranijom“. Zašto njih ne ukinuti? Umesto toga, kada naiđemo na lošeg lekara, tražimo boljeg, i tako sve dok se ne pojavi neki koji nam odgovara. Zašto takav aršin ne primeniti i na sveštenike? Ne vidim po čemu su, pojedinačno gledano, bolji ili gori od bilo kojeg drugog čoveka.
Pravoslavlje nema problema. Svi problemi su izvan njega. ,,Odelo (mantija) ne čini čoveka.“
Inače, što se događaja oko Vaše Slave tiče, bio sam u identičnoj situaciji. Na kraju se završilo tako što je dotični sveštenik bio udaljen iz rejona (Zemuna), jer je bilo previše pritužbi na njega. I to je normalno. Zašto trpeti nekoga ko nema ni obraza, ni pokajanja?
Nemojte Bodine toliko relativizovati Crkvu i veru, odnosno poistovećivati „mangupe u svojim redovima“ sa „mangupima u našim redovima“. To je vrlo opasno i to ne može da bude „dostignuće“ za 21 vek, odnosno način približavanja i poistovećivanja sveštenika i naroda, radi boljeg razumevanja i unapredjivanja vere. Religijsko verovanje je, pored porodice, najdublje ljudsko osećanje. Nije to ni država, nacija, drugarstvo i prijateljstvo, profesija. A kad se neko nekažnjeno igra sa tim osećanjima, to nije dobro. Ne mogu da prihvatim da se sveštenički poziv tretira samo kao zanimanje, to je način života koji mora da se poštuje, jer ako se ne poštuje onda je i zanimanje besmisleno.
Kažete – Isus se obračunavao sa takvima. Pa, u čemu je greška? Znači li to da su dobro i zlo podjednako rašireni, da je loših više jer na zemlji „nije lopov ko krade, već koga uhvate“ a za kazne na nebu nemaju dovoljno dokaza da im slede, odnosno da se Stvoritelj nije odlučio da čoveka oblikuje i po pitanju dobra ili zla, već je to ostavio ličnom opredeljenju, tzv. slobodoumnosti. Zlo preovladjuje, jer nema adekvatne kazne. Ni na nebu ni na zemlji. Očigledno da uzalud upiremo pogled u nebo, jer ako se ne kažnjavaju oni koji zastupaju to isto „nebo“ na zemlji, šta očekivati po pitanju loših političara i drugih prevaranata.
Crkva je uvek bila utočište za gladne, žedne, bolesne. Zašto to nije i danas? Nema para ili nema volje? Zar milosrdje nije u osnovi Pravoslavne vere? I da Vas ispravim – šef države je šef države, a premijer je premijer. Ovi današnji nastoje da bude što više siromašnih. Zar ne bi Crkva mogla da napravi otklon od takve politike, kad se već izjašnjava i po drugim pitanjima, iako je po Ustavu zvanično odvojena od države. Ona je izgleda jedino po parama odvojena, ali očigledno nije „gadljiva“ na pare iz budžeta.
Ne relativizujem, u tome i jeste stvar. Hoću da kažem da su svi ljudi svuda zaista u osnovi isti. Razlika između pravih hrišćana i nehrišćana je što se prvi trude da prekinu sa svojim greškama. Ne u smislu ,,Ostaviću pušenje“ ili ,,Možda bih trebao da budem malo bolji prema roditeljima“ nego ,,Prekinuću sa svim lošim što činim sada, uvek, i u vekove vekova“. Da li je moguće? Jeste. Da li je teško? Nekima i nije, nekima veoma.
Upravo, to je suština i smisao naše Vere. Otuda Isus Hrist, zbog toga Liturgije, zato i Zemlja, na kraju krajeva. Bog ne želi naše hvalospeve, želi zdrave ljude.
Razlika je između Crkve i crkve. Da, trenutno su kod nas na vlasti (u crkvi) razbojnici i strani agenti (ustvari, i u onoj drugoj). Ali neće to doveka tako trajati. U istoriji imamo mnogo gore primere, gde su takve vođe gonile i ubijale pravedne hrišćane. Njihovo vreme je prošlo, a Crkva ostala i dan-danas nepromenjena. Sa druge strane, pagani, komunisti, koga god volite, su Crkvu sistematski uništavali – gde su sada? Oni su završili u katakombama i tajnim društvima, a da ih niko nije proganjao (barem u pravoslavnim krajevima). Uostalom, i sami kažete da je Crkva oduvek bila utočište. Pa, ako nije danas, možda će biti sutra (a verujte mi da je i danas). A drugo, Crkva nisu zgrade i ikonostasi, nego svi verni ikada. Počevši od samoga Boga, pa preko anđela i sv. Adama, do onoga poslednjega. Dakle, ako jedan hrišćanin da milostinju u Ime Božije, od Crkve je. A šta ,,vlastodršci“ misle, govore i čine – nije toliko ni bitno. Jer nisu ljudi smrtni Glava, nego starešine, a Glava je Bog. Ako nemate u okolini dobre sveštenike, imate Pismo da vidite ,,program“ naše ,,partije“.
Za kraj bih samo rekao: Biblija se završava opštim prestankom trenutnog stanja sveta i restauracijom u prvobitno. Stoga, ako želite ,,Raj na zemlji“, nećete ga videti pre no što ugledate ,,pakao na zemlji“. Utopije nema, neće je ni biti, sasvim je jasno objavljeno – nadam se, posle 2000 godina, i shvatljivo. Imamo mnogo da budemo rafinisani i iznova kaljeni i kaljeni, da bismo od šarene rude postali kvalitetan čelik.
Znanje nas oslobadja predrasuda i daje nam uvid u značaj nekih stvari Aleksandre Z.
Na primer, šta je u stvari slava i zašto se slavi u domu jedne porodice. Ako to znate onda ćete s radošću čekati sveštenika da vam prvo osveti vodicu i stan za slavu a onda i da preko njega otvorite vrata za blagoslov vašeg sveca zaštitnika.
Slava nije folklor a ni omaž tradiciji. Nije ni formalno ispovedanje vere, to rade fariseji.
Slava je duhovni obred koji treba da porodicu duhovno ujedini sa pretcima i prijateljima kroz blagoslo Sveca zaštitnika kuće, da dom očisti od svakakvih stvari koje se nakupe tokom godine, da podeli blagoslov svetitelja sa gostima i pre svega da se iskaže zahvalnost Svetom pokrovitelju koji nas kroz generacije čuva i moli se za nas.
A sveštenik ima svoj neprocenjiv značaj jer je on posrednik izmedju nas, crkve i Svetitelja. Često kad nema vremena jer ga čekaju drugi vernici radi brzo ali bolje ikako nego nikako.
Jer slava nije proslava i gozba zbog domaćina kuće i njegovih očekivanja nego zbog Sveca zaštitnika. Zato je greh slaviti mrsno slavu kad je posni dan, slaviti je bez osveštanog kolača, slaviti je van kuće, slaviti je raskalašno i neprimereno.
Zlataru ,
bre zasto komplikujes ? :)
Hoces u carstvo nebesko,vecni raj i slicno ?
Ne talasaj – plati cenu .Bogu bozije , caru carevo…
Koliko god da platis to je nista u odnosu na ono sto dobijas .
Mozes u to verovati ili – ne.
Pare koje das ce svestenik mozda dati u prave svrhe a
mozda procerdati…
Bog knjizi tebi u plus davanje …
Prica se prodaje vekovima…
Koliko je tacna saznacemo kad vise ne budemo mogli ovde pisati komentare..
Možda si u pravu Vojsije, da platim pa da idem. Ne mora da se knjiži, ne treba mi fiskalni račun. Izgleda da „alkohol“ izvlači iz čoveka i najbolje i najgore. Treba se otrezniti, pa videti šta činiti dalje.
Комнтари су као и увијек „сјајни“,најпримитивнији напади и увијек иста прича.Попови су лопови ,возе скупа кола итд, Један савремени учителј Православне цркве је рекао „струја пролази и кроз рђаву жицу“ тако и Божија Благодат дјелује кроз свештенослужителја па макар био и најгори .Дајте лјуди ,проучите мало православно ученје ,да се човјеку да ући с вама у расправу.
Поштованје и респект аутору ,и једно неслаганје или болје речено ,молба за мало болје објашнјенје
Душа је бесмртна и ако заврши у рају или паклу,и нјена егзистенција не престаје послије Страшног суда ако је завршила у паклу,него је осуђена на вјечну муку.,а што се тиче тијела Господ је васкрсао у тијелу ,тако да ће послије Страшног суда и тијела васкрснути ,једнима на вјечно блаженство а другима на вјечну муку.
Све најболје
Eto Vojsije, ne daju mi da odem, iako sam platio. Svakog dana me neko novi, pored postojećih, „zadivi“ svojim originalnim, naučno-fantastičnim tumačenjem vere, religije, dajući sebi slobodu da zastupa Boga na zemlji. ~Božija blagodet deluje i kroz pokvarenog popa~. Koliko mašte, koliko primitivizma i gluposti. Gde je granica vaše zaludjenosti, da li ste svesni šta pričate? Savršenstvo, kakvim se Bog prikazuje, širi svoj uticaj i ideje kroz lopove i prevarante umesto da ih eliminiše jer ga izvrgavaju ruglu i podsmehu. Ako je to suština pravoslavnog učenja, onda to isto učenje ne zaslužuje da se o njemu govori, a ne da bude vodeća religija.
Očigledno da je većina ovih tumača, osim onih koji to rade profesionalno, imala takve promašaje i traume u životu, da im nije ništa drugo ostalo osim maštanja i verovanja u bajke. Oni očigledno nisu našli mir i spokojstvo u porodici, ljubavi, deci i unucima, stvarnom životu i radostima koji se doživljavaju u druženju, muzici, pa i „porocima“ koji život čine lepšim. Osećanja su im strana, a alibi traže u bezgrešnom, neporočnom životu. Zašto onda uopšte živite, molite Boga da vas što pre uzme i prepustite se onda besmrtnosti. Jedino ne znam čemu ta besmrtnost. To je isto kao i oni koji dožive duboku starost bez ljubavi, alkohola, duvana, muzike, strasti. Pa čemu takav život?
Žao mi je Vojsije, ovo je bilo jače od mene.