ŽIVETI HRIŠĆANSKI

Šta je hrišćanski život i kako on izgleda u pravoslavlju. Zašto je važno živeti pravoslavno

 

Pravoslavni hrišćanski život se razlikuje od svih ostalih oblika hrišćanstva, iako možemo sa sigurnošću reći da i medju hrišćanskim jeresima i konfesijama se nadje neki pravedan čovek koji živi hrišćanski. Čudni su putevi Božiji i Njegova promisao da ljude, ma gde bili u svetu, obasja Svojom mudrošću, odnosno da čoveka dodirne Sveti Duh.

Tvrdeći da je pravoslavlje jedina i izvorna religijska istina spasenja a priznajući da i ljudima druge vere može doći Duh Sveti u dušu i obasjati je, samo naizgled dolazimo u paradoks, jer ko poznaje pravoslavno učenje zna da Bog sudi po Zakonu onima koji su zakon primili a oni koji do njega nisu došli, sudi po prirodnim zakonima njegove vere i morala.

Krug u pesku - Šta je hrišćanski život i kako on izgleda u pravoslavlju

U tom smislu ateisti, okultisti, budisti, masoni, sektaši i sinkretisti svih vrsta, koji žive u pravoslavnim društvima i imaju prilike da se sa hrišćanstvom upoznaju na izvoru, nemaju opravdanje pred Bogom. Dobili su kao dar da su rodjeni u okviru pravoslavlja, ali se ili nisu potrudili da žive pravoslavno ili su se uhvatili neke duhovne obmane. I to im je greh. Pozvani su a nisu ušli.

S druge strane, neznabožac pravednik koji živi bez dodira sa Hristovim učenjem imaće opravdanje pred Bogom da je radio i živeo najbolje kako je znao i umeo po savesti. Mada, Bog će uvek naći načina da takve pravednike upozna sa Hristovom verom, pre ili kasnije. Čista duša uvek prepozna Hristovu veru kao put spasenja i njoj lako prilazi. Otuda se pravoslavlje lako prihvata od čestitih ljudi.

Ovo je bio kratak uvod u objašnjenje koje mnogi savremeni ljudi postavljaju sebi i drugima: Šta je hrišćanski život, šta znači biti hrišćanin i živeti hrišćanski?

Pitanje je jednostavno ali odgovor nekada zna da bude kompleksan, pa opet Biblija nije napisana za naučnike nego za proste ljude i jednostavne duše, koje je najbolje razumeju, pa valja neka objašnjenja uprostiti, uz Božiju pomoć. Učinimo to kroz par ključnih pojmova hrišćanskog života.

DUŠA, GREH I SPASENJE

Čitav smisao pravoslavnog hrišćanina je spasenje duše. Ne spasenje tela, ne spasenje i produženje života, nego spasenje duše. Duša je ono što je večno, dok je telo propadljivo, kao život u telu koji je konačan, dok je život duše beskonačan, makar za one koji se spasu. Oni ljudi i one duše koje se ne spasu, nakon smrti „žive“ neko vreme u paklu do konačnog Suda, kada gube i tu egzistenciju. Pitanje duše je pitanje večne egzistencije.

Da bi se duša spasila ona mora da se očisti od greha i nečistoća koje je za života skupila a delom i nasledila od svojih predaka, jer kao što od roditelja i predaka nasledjujemo telo, dnk i sklonosti, pa i materijalno bogastvo ili bedu, bolesti i životno mesto gde smo rodjeni, tako od naših roditelja i praroditelja nasledjujemo i njihovo duhovno nasledje, dobro i loše, zasluge i grehove, posebno one neokajane. Zato je jako bitno da se umirući ispovedi pred smrt ali i da mu se održi opelo i parastos, jer to buduće naraštaje lišava nekih grehova.

Duša se čisti kroz poštovanje Zakona Božijih i pravednički život bez greha, uz sabornost prisutnu kroz Crkvu. Pojedini samoživi i egoistični vernici veruju da sve mogu sami, da sami mogu da očiste svoju dušu i dospeju do Spasenje samo kroz njihov lični odnos sa Bogom. Misle da imaju ekskluzivno pravo da prečicom i mimo drugih ljudi dodju u nebeske visine, medju Svete. To su vam jeretici koji izmišljaju svoju veru i otpadaju od Istine. Ali ne može tako, to nije postojalo nikada kroz duhovni život, počev od Avrama pa preko Mojsija do Hrista, postojala je stalna nit Zapovesti i zajedništva, ne možeš biti Svet mimo ljudi i hrama, Hristova vera je vera sabornosti, zajedništva. Isus Hristos nije došao u svet da propoveda kao usamljeni propovednik usamljenim ljudima, kao Buda na primer, već je okupio apostole, stvorio prvu Crkvu i dao blagoslov apostolima da ga zastupaju na Zemlji, da razrešavaju grehove kako na nebu tako i na zemlji. To doslovno piše u Bibliji i objašnjava zašto nam nema spasenje bez Crkve i sveštenika, jer ma koliko se mi upinjali i živeli pravednički nijedan nam se greh neće oprostiti dok ga ne ispovedimo pred sveštenikom i ne pričestimo se u Crkvi, medju ljudima. Otuda je tako značajno ići na liturgiju, ispovedati se i pričestiti se dostojno. U hrišćanstvu nema VIP vernika koji imaju prečicu do Boga, nijedan pravoslavni svetitelj to nije bio, jer je hrišćanstvo vera ljubavi, gde moraš imati ljubav sa ljudima da bi imao ljubav u Bogu. Jedan veliki pravoslavni svetitelj je to divno objasnio, prepričavam ga:

Pravoslavna vera je kao jedan veliki krug, gde smo mi svi na obodu, jedna mala tačka ivice kruga. I kako uznapredujemo u veri i duša nam postaje čistija, to se mi sve više približavamo centru kruga, Bogu, i tim smo sve bliži drugim tačkama, ljudima do nas, dok na kraju svi ne postanemo Jedno u Jednom, dok svi ne postanemo Jedno u Ljubavi, gde smo svi isti. To je suština naše vere i naše sabornosti, zato se ne može biti hrišćanin a ne prisustvovati Svetoj liturgiji i u sabornosti Svetih tajni, jer sve što mi radimo ispunjavamo zajedno, jer kako reče Gospod naš Isus Hristos, gde se dvoje nadju u molitvi, tu je i ON.

Čak i oni Sveti ljudi pravoslavlja koji su se podvizivali asketski po pustinjama i pećinama, a njihove Žitije su pune tih svedočanstava, nisu mogli na nebo bez Svetog pričešća i Crkve, pa makar to bilo na samom kraju njihovog zemnog života, kad su pred smrt ulazili u Crkvu na pričešće ili im je Bog slao sveštenika da ih na samrti ispovedi i pričesti. Niko se sam nije rodio, niti sam treba da ode sa ovog sveta, jer na onom svetu i u raju nema VIP loža i usamljenih oaza za namćoraste i samožive vernike. Tamo žive Sveti u ljubavi i zajedništvu.

A hrišćanski život i put u Nebo je put čišćenje duše: post, molitva, liturgija, poštovanje Božijih zakona i zapovesti, Svete tajne, ispovest, pričešće.

I kako čovek živi i stalno se moli, posti sve postove, posti sredom i petkom i slavi crkvene praznike, tako ga Bog kroz Duha Svetoga obaveštava i navodi kako da još dostojnije i pravednije živi, daje mu mudrost i sozercanje ovoga sveta kako bi dostigao onaj svet. Za tako nešto nije potrebna nauka ili neko filosofsko znanje, naprotiv, pravoslavlje je vera razuma i prostote duše i uma. Pravoslavlje je vera prostih ljudi. Samo oni koji su jednostavni i iskreni lako shvataju i primaju blagodatnu silu pravoslavlja i Sveti Duh, dok oni koji mudruju, sitničare, formališu, sumnjaju, sami osmišljavaju svoje verzije vere, od njih Duh Sveti odstupa i ne raščišćava im razum. Stoga su mnogi jednostavni i neuki vernici koji su bili revnosni i pobožni postajali mudri, jer ih je Bog umudrio, otvorio im duhovne oči i naučio ih mnogim tajnama.

Uz to, sveti starci pravoslavlja stalno ponavljaju jednu te istu stvar: Pravoslavlje je opitna vera. Vera koje se iskustvom doživljava i stiče kao istinita. Radi ono što ti Sveti kažu i prodji put kojim su oni išli i doživećeš isto što i oni, imaćeš opitno iskustvo vere, eksperimentalno potvrdu da je to TO. Ne moraš da umišljaš, ne moraš da pretpostavljaš, da istražuješ sumnjiva učenja, da kombinuješ, ne! Sve je tako kako je rečeno, ako je uradjeno kako je rečeno. Stoga je držanje Zapovesti i praćenje mudrosti Tradicije tako blagotvorno, i onda čovek neće upasti u prelast i obmanu, kao što u nju upadaju sektaši koji izmišljaju svoje teorije, koji na svoj način tumače i koji prave svoje forme verovanja. Na stotine pravoslavnih svetitelja je prošlo istim putem, svi su isto govorili i svedočili, put je dokazan i samo treba da ideš utabanom stazom koja te čuva od opasnosti.

HRIŠĆANSKI RAZUM

Pravoslavlje vas oslobadja zabluda i daje vam dublji uvid u duhovnu stvarnost. Hrišćanski život umudruje. Otuda su i pravoslavni vernici odbojni prema ekumenizmu, koji je mešanje istine sa lažima. Jer, ko spozna Istinu u pravoslavlju, on zna put, i za sve pravoslavne taj put izgleda isto. Kao i što su sva druga skretanja stranputice, ma koliko imali zajedničkih stvari, kao što je to na primer sa rimokatolicima ili protestantima. Pobožan pravoslavac vrlo jasno vidi ko su katolici ili protestanti i šta je pogrešno u njihovom pristupu veri, jer ispravan pristup veri donosi ispravno mišljenje i delanje, raspoznaje se šta je dobro a šta zlo i od zla bežiš a ka dobrom težiš. Hrišćanske vere koje se ne drže istinitog učenja pravoslavnog, generalno nemaju dobru životnu orijentaciju i lakše upadaju u grehove, teže se njih oslobadjaju i lakše potpadaju pod uticaj nečastivog. Dovoljno je videti samo šta su protestanti napravili od hrišćanstva, kako su teške grehove kao homoseksualizam priznali za društveno prihvatljivo, a da ne govorim o uvodjenju žena sveštenika i rušenju prirodne i Božanske hijerarhije. I kako neko ko je protestant i podržava gej brakove, nešto što je kroz stradanje Sodome i Gomore, jasno označeno kao veliki greh, može da sa takvim stavom i grehom na duši ide u raj. Nikako. Ali on ne vidi taj greh, jer misli da to nije greh, on je u duhovnoj obmani. Kao i svi oni koji mešaju religije i veruju da je Svejedno, ali nije svejedno, nikada nije ni bilo, to Stari Zavet i Novi Zavet jasno pokazuju.

Pravoslavni vernik treba da živi onako kako su mu preneli Sveti Oci pravoslavlja da je najbolji put. Vremenom kako se usled takvog života duša bude oslobadjala tereta greha, dolazi i unutrašnje znanje koje dodatno čoveka upoznaje sa tim šta je dobro a šta loše, kako da živi i kako da se ponaša. U pravoslavlju su bitni i sadržaj i suština, jedno bez drugog ne ide, ne može osoba biti formalno dobra a duše nečiste, i očekivati tako uprljan spasenje.

To je često zabuna kod ateista i komunista, koji kažu za nekoga da je on sigurno u raju jer je bio fin čovek i živeo pošteno. U raj se ne ide prljave duše, a onaj koji dušu svoju nije očistio kroz kajanje i Svete tajne ispovesti i pričešća ne može pristupiti svetlosti i Bogu.

A veličina uprljanosti duše se nikako ne može „mozgom shvatiti“, nekim meditacijama i razmišljanjima, jer obično ljudi misle da su bezgrešni i da nisu „mnogo“ grešili. Tek kada osoba počne da se ispoveda i pričešćuje, pa makar u početku samo formalno, kao neki napor volje da se pokuša biti vernikom, tek posle nekog vremena, kako najgrublji slojevi greha otpadaju, oni koji su najvidljiviji i najuočljiviji, duša se budi i počinje vernika da upoznaje sa grehovima koji su zaboravljeni. Tu onda nastupa duhovna metamorfoza, kada čovek shvati koliko je grešan, iskvaren, nasilan, lažljiv, gnevan. Mnogi vernici tada počinju da plaču, dodje im da povraćaju ili da sebe kazne, kada se sete gnusobnosti koje su radili. Zato nije ni čudo da su veliki Svetitelji do kraja svoga života sebe smatrali grešnima, jer su oni bili toliko pronicljivi i duhovno jasni da su mogli da vide i najsitnije grehe, a s druge strane dejstvom Duha Svetoga koji je boravio u njima, mogli su da vide čistotu i uzvišenost Božanskog.

Kako se duša oslobadja greha, vera u čoveku jača, ostvaruju se uputstva koja su Sveti oci ostavili i čovek stiče pobožnost koja prostiče iz znanja. Zna šta je dobro a šta je zlo i zašto se istina i laž ne smeju i ne treba da mešaju, zašto se moramo odupreti zlu i zašto to moramo iskazati javno, u društvu.

Jer, kao što kazasmo ne spasavamo se sami. Pravoslavlje je sabornost. Mi se molimo za sebe, ali za sve bližnje, za pravoslavne hrišćane i Svetu Crkvu kroz koju se spasavamo, jer je u njoj On na prestolu i na svakoj liturgiji i pričećšu nas ON blagosilja i otpušta grehe naše. Zato je Gospod Isus Hristos kao Sin Božiji i stradao na krstu, da bi znali da se ne spašavamo sami, već u zajednici.

S.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.