SVETAC I ČOVEK
Za sveca ne postoji nevolja koja se ne može pobediti, jer on čvrsto veruje u pomoć Božju, koju ište u molitvi. Uloga svetitelja je da verujućeg čoveka obavija prostom veličanstvenošću čistote i toplinom svoje dobrote.
Svetitelj svojim samodarivanjem Hristu, zajednicom sa njim, a kroz njega sa svim ljudima, na način slobodan od svake misli skrivenog interesa, obnavlja potpuno svoju čovečansku prirodu. Ali kako se to pokazuje konkretno?
U svetom čoveku ništa ne postoji trivijalno, ništa grubo, ništa nisko, ništa afektivno, ništa neiskreno. U njemu se projavljuje na najvišem stepenu uzvišenost, osećajnost, otvorenost, čistota, strah, pažnja prema tajni bližnjih, toliko svojstvene ljudskoj prirodi, jer ih donosi (prima) zbog svog jedinstva sa najvišim Licem. On primećuje duševna stanja drugih i čuva se od svega što bi im štetilo, iako se ne plaši da im pomogne u prevazilaženju njihove slabosti. On čita najmanje naglašenu potrebu drugih i ispunjava je spreman, ali i njihove nečistote bilo koliko marljivo skrivene, izvršujući delo očišćenja, baš izuzetnom silom svoje čistote. Iz njega stalno zrači duh darivanja, žrtvovanja za sve, bez ikakve brige za sebe, duh koji zagreva druge i daje im izvesnost da nisu sami. On je nevino jagnje spremno za svesno samožrtvovanje i nepokretni zid koji nudi nelažnu pomoć.
Pa ipak, ne postoji niko smerniji, prostiji, neizveštačeniji, nepretvorniji, koji nije pozorišan, koji se “prirodno” ponaša, prihvatajući sve što mu je istinski čovečansko, stvarajući atmosferu čiste porodičnosti. Svetitelj je prevazišao svaku dvojnost u sebi, kako kaže Sveti Maksim Ispovednik. Prevazišao je borbu između duše i tela, razlike između dobrih namera i odgovarajućih dela, između varljivih pojava i skrivenih misli, između onog što se želi i onog što je stvarno. On se tako uprostio, jer se potpuno predao Bogu. Zato se može celovito predati u opštenju sa drugima.
On daje uvek smelost, svodeći ponekad priviđenja koja stvaraju strah, gordost, strasti, sa šalom punom lepote. On se osmehuje, ali se nikad ne podsmeva sarkastično; ozbiljan je, ali ne strašan. Daje prvenstvo skrušenim ljudima smatrajući ih sve velikim stvorenim Božjim tajnama i određenim za večnu zajednicu sa njim.
Svetitelj izgleda skoro neprimetan zbog smirenosti, pojavljujući se kad je potrebno utešiti, ohrabriti, pomoći. Za njega ne postoji nevolja koja se ne može pobediti, jer on čvrsto veruje u pomoć Božju, koju ište u molitvi. On je najčovečanskije i najsmirenije biće, a takođe i neobična pojava, zadivljujuća, dajući drugima priliku da otkriju čoveku pravu prirodu u njemu i njima. On je najbliskiji, ali ujedno ne želeći da najnametljiviji, koji privlači najveću pažnju.
Postaje ti najintimniji i najrazumljiviji i osećaš se tako lepo i široko pored njega, ali osećaš i stešnjenost, i čini te da vidiš svoje moralne nedostatke i grehove. Obavija te prostom veličanstvenošću čistote i toplinom svoje dobrote i čini da se zastidiš svog niskog stepena daleko od istinite čovečnosti, od nečistote, izveštačenosti, površnosti, dvoličnosti, koje se silno oslikavaju u poređenju koje činiš, ne želeći, između tebe i njega.
Ne vrši nikakvu prisilu na svetski način, ne daje ni jednu zapovest sa strogošću, ali osećaš u njemu neokovanu čvrstinu u njegovom ubeđenju, u njegovom životu, u savetima koje daje, tako da njegovo mišljenje o onom što treba da činiš iskazuje sa ljubaznošću ili prikrivenim pogledom, i to ti postaje zapovest za čije si ispunjenje spreman na svaki podvig i žrtvu.
Protojerej stavrofor dr Dimitrije Staniloje