VRUĆI DANI POEZIJE
Uvek sam imao problem s tim glupim vremenom, ali šta mi je vreme priredilo te sedmice u Danima poezije, prevazilazi sve dotadašnje neprijatnosti. Vrući dani vruće poezije – ludo, ja u krevetu, a ona ide da me sluša!
Čim sam doputovao u Novi Sad, nervozan, ubijen u pojam, ižvakan, ustanovio sam da je u ledenom vozu ostala kupusara mojih pesama… Zbogom, diko! Bog te molov’o, šta ću da im čitam, linčovaće me?! Daleko sam od onih „svilenih“, „činovnika“, „akademaca“, kako sam ih nazivao – uz to, još ih (pesme!) i „glumataju“ – koji pamte sve svoje žvrljotine (ja znam, samo, pesmu i po!) ili su u stanju da ih improvizuju.
Pa da, pozvaću ludu Sanju! Znam da je vatren poklonik moje erotske poezije i da ju je uspešno prevela na nekoliko evropskih jezika i esperanto. Znam li njenu adresu? Imam li, bar, njen telefon? Ali, imao sam Ilonin! Dakle, ništa lakše…
– Dođi, mogla bih rešiti tvoj problem – rekla je Ilona s druge strane žice.
– Ali, kako, pobogu?!
– Dok se ti dokotrljaš, imaću Sanjin broj telefona. Preselila se, ali znam kraj. Samo dođi…
– Ilona, imaj na umu da večeras moram da čitam svoju poeziju. Ili da otkažem organizatoru i platim penale! A već sam u hotelu, bez prebijene pare. Došao bih do tebe samo ako možeš pribaviti Sanju. Ona sigurno ima neku moju knjigu. Došao bih, samo, na sigurno.
– Borise, pa na sigurno te i zovem! Idi nogu pred nogu, poledica je. Dok ti stigneš, Sanja će već biti ovde. Ćao!
Avaj, nikad ne idite kad vas zovu na sigurno! Sve ćete završiti, samo ne pravu stvar…
Obe su me čekale u Iloninom stanu. Moja poezija, bila je tu, ali prevedena na francuski za časopis u Parizu. Originali s kojih je Sanja prevodila nekoliko meseci ranije, bili su zatureni.
– Šta ćemo sad? – upitala je Sanja.
– Vraćam se u Beograd. Ispao sam som. Savijam šipke i brišem!
– Stani, mi imamo ideju! – rekle su, uglas.
One će, za sat-dva, vratiti francuski tekst na srpski! Gle, molim te: prevešće me na maternji jezik! I ja to treba da čitam kao svoje pesme i oduševim publiku! Hvala, bolje nek se one potpišu…
Od muke, to sam im i predložio. Nisu prihvatile. Ubeđivao sam ih, ništa. Ni s jednom ženom, muškarac lako ne izlazi na kraj, a kamoli s dve. Jače su od nas, mi smo postali od njihovog rebra, a ne obratno! One stvaraju život, ne mi… Mi ga, samo, komplikujemo.
Dale su mi čaj s rumom, strpale me u krevet i naredile da se otkravim. Na putu do njih, zaradio sam jaku kijavicu.
One su otišle u kuhinju i bacile se na jalov posao. Obe su odlično znale francuski, školovane, živele u Parizu, ali to nije bilo dovoljno za moje uvrnute erotske pesme. Način na koji su se svađale oko pojedinih stihova ili, samo, reči, visina intonacije do koje su se peli njihovi divlji glasovi kao i rafali psovki kojima su neštedimice častile jedna drugu… sve je, to, govorilo da sam veoma nezgodan autor…
Posle izvesnog vremena, u kuhinji je zavladao tajac…
Sanja je stajala iznad mene i držala se za obraz…
– U čem je stvar?!
– Ilona mi je opalila šamar, ništa ozbiljno…
– Zašto?!
– Ma zbog jedne tvoje reči. Navodno, drugo izdanje je izvornije. Znaš, tvoja poezija pali… Drugar, pomakni se do zida!
Ubacila mi se u krevet da zagreje noge… kad bismo bili naivni! U stvari, noge joj, zaista, ledene, ali krv ključa!
I tako, kočnice su, odjednom, popustile…
Obe su bile udate za notorne alkoholičare, lečene više puta. Njihovi muževi, nisu se poznavali, mada su se one družile, s dužim pauzama. Ali, takav je život, takva su i književna poznanstva, nalik na prolećni polen.
Hteo sam… hteo sam… ali, misli su mi letele na književno veče na kom neću imati šta da čitam! Da nije nedelja, uzeo bih neku svoju knjigu iz biblioteke (u knjižarama ih odavno nije bilo) i rešio bih problem. To je sudbina većine pesnika da budu štampani u malim tiražima. Ni Sanja ni Ilona nisu imale ni jednu moju knjigu kao što nisam imao ni ja. Sve moje pesme, otišle su u vetar i čame sad na nečijim policama. Ko mi je kriv što nemam policu! Otud i toliko interesovanje za moju živu reč. Bile su, to, moje najnovije pesme, ne starije od godine dana…
Nisam svestan šta se i kako desilo, ali, odjednom, spustila se na bok i ispala iz kreveta! Tresnula je svom snagom i nekontrolisano jauknula.
Naravno, Ilona je istog trena utrčala u sobu i zatekla je na patosu, zna se, već, kakvu.
– Šta se ovde, do đavola, dešava?! Borise! Sanja! Ovo je malo previše… Dok ja tamo lupam glavu oko prevoda, vi, ovde, pišete original, uživo!
Sanja je šmugnula u kuhinju.
Ilona je sela na krevet, grcala je, šmrkala, gubila dah, čak je i plakala!
– Ilona, molim te, ne budi dete! Sve ovo je… razumeš… Stalo mi je do Sanje koliko i do tebe… Ih, koliko se poznajemo nas troje, ma… Prestani da primaš k srcu ono što si već znala, o čem smo nekad toliko pričali… ja te molim da… Nećemo, valjda, sad kvariti naša klupska prijateljstva…
I još sam cedio u sličnom tonu, u želji da je utešim.
Nije vredelo. Ilona je morala da isplače onoliko suza koliko joj je odredila njena duša! Plakala je, plakala…
Plakala je, ali sad na mojim grudima… I njoj su se smrzle noge! Aha!
I tako, uspelo mi je da je zagrejem…
Odjednom, nečiji pijan glas, zaurlao je iz dvorišta. Bio je to Ilonin muž. Pretio je da će počupati sve oluke ako Ilona ne siđe i ne pomogne mu da se popne na sprat.
– Vraćam se u Beograd – ponovo sam bio kategoričan.
One su, međutim, imale novu ideju. Sve troje, sići ćemo u prizemlje i sakrićemo se iza širokog stuba. Kad nas mimoiđe, klisnućemo na ulicu. Može, on, da se slika sa svojim alkoholom! Dva i dva su četiri…
Ispostavilo se, manevar uopšte nije bio potreban. On je spavao, izbljuvan, crven kao rak, sklupčan pored stuba. Da mu je pomogla da se popne, dobila bi redovne batine. Uvek je tako, obaveštava nas Ilona…
Otišli smo u Sanjin stan bez straha da se suočimo s povratkom njenog muža. Vratio se svojoj dragoj mami i dolazio je samo na godišnjicu (propalog) braka: trezan, obrijan, s kravatom, čak, ispeglan. Dolazio bi… pogodili ste! da bi se napio!
Ponovo su mi skuvale čaj, njokalica mi i dalje odvrnuta česma! A crven-crven… kao Gogoljev nos!
I opet, slinavko, u krevet, u perinu. Zbrinule su me kao dve dobre vile. A one su nastavile da se bakću s mojom poezijom…
Pratio sam njihovu zapenušenu diskusiju u dnevnoj sobi i čudio se zašto te dve meni drage žene sve to shvataju toliko ozbiljno. Ni trunke fantazije, sve bukvalno… i nikakvo čudo što su doživljavale kuršlus za kuršlusom. One, jednostavno, nisu mogle da se opuste u jeziku. Kao da ih je francuski prevod na nešto obavezivao! Kog, još, nešto, na nešto obavezuje?! Ne bih znao. Adam i Eva, bili su obavezni da uživaju u raju, i šta se desilo?!
Očekivanje da Sanja i Ilona uspešno vrate moje pesme na njihov izvoran oblik, pokazalo se – nestvarno. Veče je došlo i prošlo, a s njim i književno veče, a da se nisam ni čuo s organizatorom. Kad je Ilona ušla u sobu, saznao sam da je Sanja otišla na književni susret dok sam spavao! Ludo, ja u krevetu, a ona ide da me sluša!
– Borise, hoćeš čaj? – upitala me je moja dobra vila.
Pili smo, duvali u šolje. Čaj je bio od šipaka, jedina vrsta koju nisam voleo. Ja sam bio u Sanjinom krevetu, Ilona za stolom, s kožuhom na leđima.
– Šta ćemo sad? – Ilona je preuzela Sanjino pitanje.
– Nešto je hladno u državi Danskoj… Da se pomaknem?
Legla je kraj mene i ukipila se kao Miloska Venera… Ali… ali…
Nijedno „ali“, nije nam pokvarilo raspoloženje…
Svojski, zagrevali smo Dansku! I ravnice, i obale, i luke, i šume, i muzeje…
Odjednom, svetlost kao na drugom kraju tunela – telefon skače od usijanja!
– Dolazi! Smesta! Idiote! Tvoj rukopis je pronađen!
– Koji rukopis?!
– Kako koji! – urlala je Sanja. – Pa onaj koji si izgubio u vozu! Čoveče, ne igraj se s publikom! Čekaju te! Oni su ovde i čekaju te! Spremni su da te čekaju do zore! Doneli su hranu, piće i krevete! Polazi! Neki prete da će da seku veeeeee…
Šta mislite šta sam učinio?