VINO I VODA
Ostrige k’o kamenice gutao je Noje,
A fazane natenane, ali sve po troje.
Lopatom je jeo jaja, uz supu od slona,
Salatu od frtalj kita – a sve bez bontona.
I kad god bi za sto seo, rekao bi: „Fino,
Kud hoće nek voda ide – samo ne u vino!“
Al’ vodopad obruši se sa nebeske stene,
Uzgred zbrisa neke zvezde, da svu Zemlju prene,
Pa i da se sam Pakao potopa naguta,
Da se Monblan, brže-bolje, vodi skloni s puta…
Ali Noje, zevajući, samo reče: „Fino,
Kud hoće nek voda ide – samo ne u vino!“
Kad se neki trezvenjaci razmileše svetom,
Da grešnike upozore pretrpljenom štetom,
Kad se ljudi naučiše i vodu da piju,
A u suši da se, bogme, oko nje i biju,
Noje slegnu ramenima, uz komentar: „Fino,
Kud hoće nek voda ide – samo ne u vino!“
Preveo Dragoslav Andrić