SUŠTINA DUHOVNOSTI
Asketska dimenzija Pravoslavlja čini ovaj vid hrišćanskog ispovedanja različitim od svakog drugog. Crkveni oci smatrali su da je Pravoslavlje asketska vera, jer se pravoslavni vernik duhovno „podvizava“ kroz molitvu i post, kako bi se na odgovarajući način pripremio za primanje Svetih Tajni.
Nekoliko učitelja Crkve iz 20. veka, poput mitropolita Antonija Hrapovickog ili oca Serafima Rouza, više puta su objašnjavali da je Pravoslavlje, iznad svega, asketska vera. Šta to znači?
Reč „asketa“ dolazi od istog korena kao i reč „atleta“ i to nije slučajnost, jer asketa i atleta imaju neke zajedničke karakteristike.
Atleta se trudi, naporno trenira i vežba kako bi razvio mišiće svoga tela i mogao da se takmiči u različitim vrstama sporta ili posebnih veština. Njegov napor je izuzetan. On svakodnevno mora da provede nekoliko sati vežbajući. On se pridržava specijalnog načina ishrane i održava kondiciju, trudeći se da u svakom pogledu vodi računa o sebi.
I asketa je atleta, ali atleta duha.
Asketa takođe vežba, ali ne svoje telesne mišiće, nego različite dimenzije i sposobnosti svoje duše. On se duhovno „podvizava“ kroz molitvu i post, kako bi zadobio vrlinu i na odgovarajući način se pripremio za primanje Svetih Tajni. On takođe mora da se takmiči, ali ne u sportskoj areni. Asketa se takmiči u prostranoj areni ovoga sveta i, kako nas uči Sveto Pismo, njegov neprijatelj i protivnik – đavo – sasvim je stvaran. Atleta trči trku, ali je trče i askete, po rečima svetog apostola Pavla, „kako bi zadobili venac besmrtnog života sa Hristom na nebesima“. A da bi mogli da trče tu trku, oni moraju da budu atlete duha.
To je ta asketska dimenzija Pravoslavlja, koja pravoslavno hrišćanstvo čini različitim od svakog drugog hrišćanskog ispovedanja na zemlji. No, na osnovu onoga što je do sada rečeno, asketizam još uvek izgleda kao jedna apstraktna zamisao. Šta u praksi znači „asketizam“?
U vreme dok je sveti Inokentije Aljaski radio sa aleutskim i klingitskim indijanskim plemenima na aljaskom poluostrvu, njemu je bilo veoma stalo da im ispravno prenese ovu „suštinu“ Pravoslavlja. Stoga je napisao knjižicu „Putokaz ka Carstvu Nebeskom“. U njoj, sveti Inokentije govori na isti način kako je to činio Sam Gospod: poredi ga sa nošenjem krsta.
Gospod je rekao: „Ako ko hoće za Mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj Mene radi, naći će ga (Mt 16.24-25), i ko ne nosi krsta svojega i za Mnom ne ide, ne može biti Moj učenik (Lk 14,27).
U životu postoje dve vrste krstova, objašnjava sveti Inokentije. Prva vrsta sastoji se od svakodnevnih nevolja, iskušenja i teškoća koje se događaju svakome od nas. Jednostavno zato što smo ljudska bića. Bolesti, finansijski problemi, nerazumevanje od strane drugih, svakojaka stradanja – sve su to krstovi, ali oni koje sveti Inokentije naziva „nevoljnim krstovima“. Ti krstovi nam dakle dolaze po volji Božijoj, hteli mi njih ili ne. Ako ove krstove prihvatimo bez jadikovanja i gunđanja, onda oni postaju asketska oruđa koja su nam na spasenje. Ali, ako jadikujemo i gunđamo, onda su nam na osudu. Izuzetno je važno da ovo razumemo.
Druga vrsta krstova, prema svetom Inokentiju, to je ono što on naziva „dobrovoljnim krstovima“ – naročiti asketski podvizi i dela koja dobrovoljno preduzimamo, kao što je striktno držanje posnih dana i perioda tokom crkvene godine ili višečasovno stajanje na bdenjima. Tu su i drugi oblici asketizma ili krstova koje, uz blagoslov duhovnog oca, možemo da uzmemo na sebe.
Ovo su neki od asketskih aspekata naše svete vere koji predstavljaju obeležja istinskog i autentičnog Pravoslavlja.
Sveštenik Aleksej Jang
Teško je odoleti iskušenju, pa ne komentarisati napisano. Uostalom, zašto bi se opirao kad je prepuštanje izazovima stil života svakog neverujućeg nevernika, za razliku od asketa Pravoslavne crkve oličenih u patrijarhu, vladikama i ostalim koji to moraju po zapovesti Božijoj i naravno po ličnoj želji.
Prvo pitanje – zašto se u naslovu asketska vera nalazi pod navodnicima? Ili jeste, ili nije, ili je na dobrovoljnoj bazi? Da li je neko veći pravoslavni hrišćanin ako je asketa, pa ga i Bog više ceni, ili je to lični čin, koji se po današnjim merilima graniči sa mazohizmom?
Ako sam dobro razumeo – prva vrsta krstova su svakodnevne nevolje koje dolaze po Božjoj volji, nema posla, nema para, nema zdravlja, lopovi i prevaranti u vlasti, pravosudju, državnoj upravi. Ne mogu da verujem da je to Božja volja, jer sve to pohadja i vernike i nevernike. Zar je takav hrišćanski pravoslavni Bog – zao, nepravedan, licemeran – kad se sve to dešava po njegovoj volji? I još sve to treba da prihvatimo bez jadikovanja i gundjanja da nas On ne bi osudio zbog toga. Teško da je to tako. Neko se ovde zaigrao i banalizovao i veru i Hrišćanstvo i Pravoslavlje. Više mi to liči na propagandu SNS nego na neko ozbiljno obeležje vere – istinskog i autentičnog Pravoslavlja.
Po meni je najvece iskusenje je za verujuce da prihvate sa radoscu kako se kaze ovde stradanje koje uzrokuju nasilni roditelji sopstvenoj deci. Ta deca su toliko ostecena mentalno i psihicki da samo velika Bozija milost moze da ih spase stranputice, a osloboditi se boli i rana na dusi koju ta deca nose ceo zivot kao beleg to zna samo onaj ko je to preziveo. Radovati se mucenju od strane monstruma je suludo i vodi ka samounistenju, znaci ne mozemo bas sve generalizovati. Stoji da nismo mogli birati svoje roditelje, i da je to zla sudbina mnoge dece. Ono sto je jedino po meni moguce, je precrtati takve roditelje iz zivota, zauvek. Nisu sva deca u mogucnosti to da urade, mnoga su nazalost zavrsila na ulici kao zrtve nemara i zlostavljanja.Po meni je to najtezi krst i najvece stradanje koje ziv covek mora da nosi. Videla sam takvu decu i srce mi se cepa od prizora koje sam videla. A te roditelje, neka mi Bog oprosti zasluzuju najstrozu kaznu.