ISTINSKI ISTRAŽIVAČ
Pre tačno 150 godina, tada 43-godišnji Alfred Volas proglašen je predsednikom antropološkog odeljenja Britanskog udruženja za unapređenje nauke. Bio je to mali gest zahvalnosti tadašnjih britanskih prirodnjaka čoveku koji je osam godina pre otkrio evoluciju kroz prirodnu selekciju.
Jeste, bio je tu i Čarls Darvin sa svojim delom „O poreklu vrsta“ iz 1959. u kojem su bili obuhvaćeni i Volasovi radovi iz godina istraživanja, zbog čega se i jeste dogodilo to da je u to doba javnost, i to ne samo naučna, slavila i Volasa i Darvina kao one koji su otkrili evoluciju. Volas je čak bio taj koji je imao dovoljno hrabrosti da javno izađe sa svojim otkrićima, dok se Darvin, koji se bojao objave da ga ne bi razapeli, tek tada okuražio da javno istupi.
Samo što je kolektivna svest jednog zaboravila, a drugog ne. Šteta, jer se rođeni Velšanin pokazao kao važna osoba na mnoštvo načina.
Imao je samo 26 godina kad je kao ostrašćeni ljubitelj istraživanja prirode otišao na svoje prvo istraživanje. Bila je reč o Amazoniji, gde je računao da će naći mnoštvo životinjskih i biljnih primeraka, do tada sasvim nepoznatih Evropljanima.
Teško je i zamisliti da bi u viktorijansko doba neko četiri godine tumarao po Amazonskoj prašumi, a kad je već sve to preživeo, ostalo je još samo da se vratiti u Veliku Britaniju američkim brodom Helen.
Međutim, bio je avgust 1852. godine, kad se, na sred Atlantika zapalio brodski teret. Nastala je pometnja, spasavali su se najpre ljudski životi, a nakon što su putnici i posada ugasili požar, ispalo je da su životinje koje je Volas prevozio, oslobođene kako ne bi izgorele, poskakale u more bežeći pred vatrom.
Svi primerci koje je Volas nosio sa sobom su izgoreli, i skoro pa sve beleške za četiri godine istraživanja. Nije bankrotirao jer je bio osiguran, ali je zbog krhkih živaca i manje bilo dovoljno za nervni slom.
Samo dve godine kasnije, Volas je, kao pravi Velšanin, organizovao još jednu ekspediciju. Ovaj put u Malajski arhipelag, o kojem najveći deo Evropljana tada nije imao pojma čak ni da postoji, pa je tamo proveo punih osam godina, od 1854. do 1862. Avantura je bila već i samo putovanje iz Londona do Singapura, koje se odužilo na pola godine korišćenja apsolutno svih tadašnjih načina transporta.
Volas je bio čak oduševljen kako je brzo doputovao. A vukao je sa sobom, onako viktorijanski, sve od nameštaja do bibera i soli. Osim tih egzistencijalnih „nužnosti“, putovao je još i sa naučnom opremom za prikupljanje uzoraka; mrežama, kavezima, kutijama… Sa svojim pomoćnikom Čarlsom radio je svakog dana tokom tih osam godina.
Istražio je mnoštvo ostrva na kojima do tada nije bio nijedan Evropljanin i uživao kao nikad ranije u životu. Razlog za to je bilo, između ostalog, i to što je Evropa upravo saznala, zahvaljujući geologu Čarlsu Lajelu, da svet nije star nekoliko hiljada, nego najmanje milon godina.
I dok je tih nekoliko godina tumarao po džunglama Bornea, Sumatre, Jave, stotinama i hiljadama ostrva između azijskog i australijskog glavnog kopna, proveravao je Lajelovu ideju.
Slobodouman i bistar, od prvog trenutka mu je bilo jasno o čemu je ovaj govorio kad je objašnjavao polako menjanje planina, dolina, celih masiva, pa tako i izgleda kompletne Zemljine kore. A onda je kompletnu logiku primenio na živa bića.
Orangutan, na primer, nema konačan izgled, nego takav koji se stalno menja, iz generacije u generaciju. Bio je na tačno pola svoje avanture kroz džungle jugoistočne Azije, kad je dospeo na ostrvo Ternate i tamo napisao svoj „Ternateski esej“, u kojem je objašnjavao da se vrsta polako pretvara u drugu vrstu samo pod pritiskom nastojanja da preživi.
Njegov prijatelj Bejts bio je jedan od naučnika koji je bio oduševljen:
„Ideja je poput istine same, tako jednostavna i očigledna, da će onaj ko je pročita i razume, biti pogođen samom njenom jednostavnošću, a opet, istovremeno je i tako savršeno originalna.“
Bejts, naime, kao ni niko drugi, nije znao da je 20 godina ranije Darvin na Galapagosu proveravao praktično iste ideje, samo što ga je bilo strah da ih objavi, da ga konzervativni krugovi ne razapanu zbog zadiranja u, kako su oni takve stvari doživljavali, Božju neprikosnovenost Njegove Kreacije.
Ali, kada je video da je Volas preživeo, iako se njegove teze savršeno poklapaju s Darvinovim, onda se i on okuražio. Svet je tako dobio dvojicu tvoraca teorije evolucije živih bića.
Slavili su obojicu. S tim što je Volas prikupio 125.000 primeraka raznih vrsta, od čega 5.000 sasvim novih. Evolucija mu je pala na pamet dok je promatrao razlike i sličnosti životinjskih vrsta na susednim ostrvima razdvojenima morem. Borneanski i sumatranski orangutani, na primer.
Primetio je i to da je mnoštvo ostrva delom iz, ili Azije ili Australije, ali da su ostali odvojeni nakon što je more poraslo i izolovalo te životinje u sopstvenim evolucijskim “džepovima”.
Njegove beleške, spoznaje i teze o načinima i razlozima razvijanja određenih boja živih bića, dobro su izdržale i preispitivanje studije objavljene prošlog meseca.
Konačno, Volas je još tada, sredinom 19. veka, najozbiljnije upozorio na to što čovek uništava prašume. Ako je ko znao o čemu govori, on je znao kada je napisao „ostrvo Java ima verovatno najčudesniju i najzanimljiviju tropsku prašumu na svetu“.
U njegovo doba i javanski tigar i javanski nosorog živeli su srećno i “netaknuto”, ali on je primetio da se „moderna civilizacija širi preko tog tla“, predvidevši užas koji je usledio od 20. veka.
Danas javanskog tigra više nema, a javanski nosorog je najugroženija vrsta nosoroga na svetu. Na ostrvu Java nastanilo se 145 miliona ljudi, Indonezija je postala zemlja sinonim za krčenje šuma, a prošle godine čak i za najgoru ekološku katastrofu u ljudskoj istoriji, kad se, kao posledica paljenja šuma, zapalio čak i treset. Indonezija je na nekoliko meseci postala najveći zagađivač ugljen dioksidom na svetu, gori od SAD-a ili Kine, ali se o tome nije mnogo govorilo.
Izvor: Express.hr