SVETINJA JE SVETINJA
Bošnjačka porodica Keranović iz sela Osredak kraj Cazina u BiH koristi svaki slobodan trenutak da obnovi pravoslavnu svetinju koja je bila u fazi rušenja, otkad posle rata u selu ne živi više nijedan Srbin. Mesud sa suprugom i dva sina, uprkos protivljenju komšija, upustio se u rekonstrukciju crkve, jer kako kaže, „ona je, ipak, svetinja“.
U selu Osredak kod Cazina u Bosni i Hercegovini pre rata živeli su Bošnjaci i Srbi. Vremenom su se svi stanovnici srpske nacionalnosti raselili. Za sobom su ostavili crkvu i groblje, koje je bilo u sve gorem stanju. Poslednjih godina crkvu i groblje renovira i održava muslimanska porodica.
Mesud, njegova supruga i sinovi proteklih godina svaki slobodan trenutak koriste za obnovu crkve.
„Ovo je crkva koja je počela da se renovira pre četiri godine, bila je u fazi rušenja, da se nije krenulo sa obnovom već bi srušena bila. Onda se krenulo sa čišćenjem, saniranjem zidova, koji su se bili razišli, popucali skroz“, kaže Mesud Keranović.
Nekada je radio na građevini i odatle potiče njegovo iskustvo, ali kaže kako ga je volja da renovira ovu crkvu podstakla da nauči i neke poslove koje nije ranije znao.
„Živim ovde više od 40 godina i moji prijatelji, pre sveg zla što je bilo, rat i to što nas je snašlo, više nisu tu, pa dođu ovde, stojimo, pričamo… A iza stoji ruševina, a to je ipak njihova svetinja“, nastavlja Mesud Keranović.
Ostali meštani iz sela nisu bili oduševljeni idejom, tako da su jedinu pomoć Mesudu pružili sinovi i supruga. Sinovi studiraju građevinu, tako da su, pre svega, ocu davali ideje.
„Na početku je sve bio fizički posao, tako da je bilo teško, a onda smo se susreli s betoniranjem. Bilo je dosta sitnih radova, preciznih poslova…“, priča Mesudov sin, Samir Keranović.
„Hteli smo da ispadne najbolje što može, iako radimo prvi put. I kada smo došli do završnih radova, sve više se ubrzavamo, jer jedva čekamo da vidimo kako će ispasti“, dodaje drugi sin, Mensud.
Osim što donosi ručak, kad treba pomoć, radova se prihvati i Fatima.
„Pomagala sam i kad su dizali crep, to je zahtevalo malo više radnika, tako da sam i ja izašla u susret. Deca su bila u školi, pa nije imao ko, i ja sam uskočila“, priča Fatima Keranović.
Mesudovu ideju da renovira pravoslavnu crkvu podržale su njegove komšije, Srbi, koji su izbegli iz sela Osredak. Sada žive širom sveta i pomažu koliko mogu, uglavnom novčano. Jedna od njih je i Radmila, koja godinama živi u Beogradu. S porodicom se upustila u ovaj projekat. Prikuplja sredstva od poznanika i komšija koji su, kao i ona, napustili domove. U stalnom je kontaktu s Mesudom, koji joj šalje fotografije i obavještava je kako napreduju radovi. A Radmila se trudi nekoliko puta godišnje i ode u rodni kraj.
„Uvek smo fino tamo dočekani. Stvarno nikada nismo imali nekih neprijatnosti. I svaki put kad odemo, čovek se nekako još više veže. Obično budemo dva-tri dana, a kako ćemo ubuduće, videćemo. Sad nam je cilj da završimo crkvu, imamo još prozore i vrata, da to zatvorimo“, kaže Radmila.
Radmila za sada nema plan da se trajno vrati u Osredak, ali kaže, zbog sentimentalne povezanosti, uvek ostane koji dan duže. Mesud, ipak priželjkuje njihov povratak.
„Voleo bih da se svako vrati na svoje i da se život nastavi, jer ono što je bilo, zlo nikome ne treba i nikome nije dobro donelo“, kaže Mesud, pominjući da su se tu svi zajedno igrali kao deca, bez podela, i žali što ih je rat podelio, ali se nada da će bar s nekima dočekati starost.
Izvor: Balkans.aljazeera.net