Film Houston, we have a problem! – Drug Tito iz drugačijeg ugla

HOUSTON, WE HAVE A TITO!

Sjajan slovenački fikcioni dokumentarac Houston, we have a problem! i lik i delo najvećeg sina naših naroda druga Tite

Tema ovog kratkog eseja je slovenački dokumentarni fikcioni film Houston, we have a problem! i kako je u njemu predstavljen Josip Broz Tito, doživotni predsednik nekašadnje SFR Jugoslavije. Ovaj film je igrani dokumentarac sa fikcijom zavere o jugoslovenskom svemirskom programu koji su Tito i KPJ-ot prodali Amerikancima. Ideja filma je zanimljiva, kao i sam prikaz jedne moguće istorije, mada dosta fantastičan u suštini, ali nije jugoslovenski svemirski program to što je mene privuklo ovom filmu, već Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFR Jugoslavije i maršal oružanih snaga JNA.

Šta je bilo posebno kod Tita što novije generacije ne znaju? Zašto se bavim njegovim karakterom?

Da vas ne bih držao u neizvesnosti na ovu temu, zaključak celog sledećeg pisanija daću vam odmah na početku ovog eseja, i taj zaključak glasi:

„I posle Tita – Berluskoni“

Istorijska scena iz filma: Houston, we have a problem – Kenedi i Tito u Vašingtonu

Dok sam bio mlad osnovac lik i strog pogled najvećeg sina naših naroda i narodnosti Josipa Broza Tita me je stalno gledao sa slika okačenih u učionici i na svim javnim mestima. Monumentalan lik, čvrst, isklesan, oštrog pogleda, čistog lica i jakih crta.

Drug Tito je za naš bio mitska figura, strogi i dobri otac naše nacije, oličenje svega dobrog ali čvrstog i pravednog, neustrašivi borac za bratstvo i jedinstvo naroda, i mir u svetu. Mitski heroj tako blizak antičkim herojima. O Titu nije smelo ništa ni šaljivo da se kaže, jer je on svojim likom i životom oličavao sve ono dobro što je komunistička revolucija donela našim narodima i narodnostima. Tito je bio oličenje dobrote, plemenistosti, milosrdja, pameti, autentičnosti i snage.

Tako je to nama mladim pionirima i našim roditeljima izgledalo. Svuda je bila prisutna čista i besprekorna slika Tite, našeg najboljeg druga, oca, kuma, prijatelja, zaštitnika, heroja. I bi tako. I bilo bi tako do ko zna kad.

A onda je pionir Zlatko ugledao Tita. Uživo.

Naime, moja drugarica iz odeljenja Zorica Popović i ja smo u ime pionira Beograda oktobra 1979 godine predavali cveće drugu Titi i predsedniku Italije gospodinu Pertiniju, koji je došao u posetu našoj tadašnjoj zemlji u kojoj smo živeli i zvali je SFR Jugoslavija.

Blentav titov pionir od 13, 14 godina, koliko sam tada imao, ne zna ništa posebno o životu i ljudima ali me je susret sa Titom ozario. Josip Broz Tito je tada već bio u dobrim godinama ali pamtim kao da je bilo juče njegov preplanuli ten, mekan stisak ruke, zalizanu farbanu kosu i neko playboy držanje opuštenog zezatora (mada tada nisam ni znao šta je playboy). Tito uživo nije izgledao strogo ni ozbiljno kao na slikama, naprotiv.

Ni delić one mitske figure strogog oca sa školskih slika ikona jugoslovenskog hibridnog socijal komunizma, koji je kasnije s pravom nazvan titoizam.

Josip Broz Tito kao maršal SFRJ

Staljinizam, Maozima i Titoizam. Tri komunistika lidera i njihove vladavine personalizovane kroz državna uredjenja koja su stvorili. Ideologije autokratskih režima koje su radile „u ime naroda“ a da su glavne ličnosti svega toga bile nedodirljive za taj isti narod. Lik i delo socijalističkih dikatora koji su ljudima pričali priču o jednakosti i bratstvu u društvu u kojem su oni bili nedodirljivi i bez prava na kritiku, kao što su i neki njihovi partijski drugovi bili ipak „jednakiji“ a neki samo malo manje „jednaki“ u društvu proglašene ravnopravnosti, zbog čega su zbog ravnoteže završavali u Gulagu, pirinčanim poljima smrti ili letovanju na Golom otoku.

Jer, ispostavilo se kasnije da su svi ti dikatori bili sasvim drugačiji od onoga kakvim su ih komunistička i partijska propaganda predstavljali u ime naroda. A Josip Broz Tito je posebno bio drugačiji od onoga u šta nas je KPJ-ot propaganda ubedjivala, počev od njegove biografije, karaktera, temperamenta i u krajnem smislu i moći koju je imao (odnosno nemao) u sopstvenoj zemlji. Danas bi Tito bio klasičan celebrity lik.

Za idolopoklonike druga Tite i večite komuniste, njegov lik se neće promeniti, ostaće mitska figura i dobri otac nacije koji je nahranio gladne, obukao gole, naselio beskućnike i zaposlio nezaposlene. Uvek će se sa setom i romantičnim zanosom prisećati kako je to bilo dobro vreme pod Titom. I sećaće se romantično titoizma, dok cela ta generacija idolopoklonika komunizma ne nestane sa lica zemlje a njihovi duhovni i biološki naslednici koji nisu upoznali Tita ali jesu ideologiju, ne prihvate jugonostalgičarsku mantru da je Tito bio Bog na zemlji za južnobalkance.

Za one koji su pak stradali od njegove policije i partije, koji su izginuli i mučeni po zatvorima, koje je UDBA i OZNA isledjivala i život im upropastila jer su bili „politički nepodobni“ za društvo jednake braće komunističkog jednoumlja, za one koji su morali da pobegnu i da se isele iz zemlje jer su drugačije mislili od komunističkog establišmenta, Tito je oličenje samog zla. I takav će ostati u istoriji.

U tim krajnosti negde leži i moje mišljenje o Titu, koji je ispostavilo se kasnije, bio švaler i ženskaroš, ne zna se koliko je supruga i dece imao, bio je prevrtljiv i vešt političar, posvećeni hedonista i ljubitelj dobre hrane, tompusa i luksuznog života tako stranog umerenim i skromnim komunistima iz lektire, predratni hladni ubica i odlučni jakobinac Kominterne, proračunati i harizmatični političar jedne velike i značajne Evropske zemlje.

Naš prijatelj Dušan Babac, istoričar i jedno vreme šef kabineta prestolonaslednika Karadjordjevića nam je 2000-e i neke godine, svojevremeno dok smo obilazili Beli dvor u kome je Tito boravio, pričao pikantne istorijske detalje o Titu i njegovim ljubavnim aferama, počev od groba njegove ljubavnice partizanke koja je umesto na groblju sahranjena u parku Belog dvora, da bi bila bliže Titu, po njegovoj želji, do dve ukrajinke maserke koje su došle predsedniku na dar od braće rusa komunista i godinama Tita opsluživale na „više telesnih načina“, održavajući mu vitalnost i dobar izgled.

Naše junačke priče o poštenim i čestitim partizanima iz socijalističke školske lektire koje smo mi učili u školi, nisu se izgleda odnosile na stvaran život komunista na vlasti. Tamo su vladala neka druga pravila, bliža dekadentnom kapiltalizmu bogatih i moćnih.

U filmu Houston, we have problem! imate sjajne arhivske snimke gde se prikazuje Tito u nekim životnim situacijama. Vi vidite tu nalickanog mafijaškog šefa koji opušteno živi život na visokoj nozi. Svaka od republika je imala po nekoliko Titovih vila u kojima je on ponekad boravio, bilo da se odmarao ili išao u lov, dovodio ljubavnice ili se kartao sa članovima Politbiroa. Celo jedno ostrvo je bilo njegovo, čuveni Brijoni. Imao je svoj Plavi voz, svoj brod Galeb, svoje gradove po njemu nazvane, imao je celu zemlju sebi na raspolaganju. I živeo je zanimljivo, svako bi hteo da bude na njegovom mestu. Ali meni je posebno ostala u sećanju zanimljiva slika iz zimskog lova gde su na snegu poredjani ulovi druga Tite, gde su uredno naslagan ulovljeni primerci divljih životinja dragog nam i milog predsednika u vidu preko 20+ ubijenih veprova!

Zamislite taj krvoločni instinkt koji je Tito imao, da u jednom danu ubije preko 20 divljih svinja, tim pre što ih nije ni jurio po šumi kao lovac, nego su mu jadne i nedužne divlje svinje drugovi navodili na mesto gde ih je on iz udobne ležaljke jednostavno streljao. Genocid veprova u jednom danu. Jer, Tito nije bio pokretljiv lovac, nije išao po šumama i penjao se po stenama, on bi se samo udobno smestio na čeku koju su mu šumari pripremili danima pre lova, gde bi verovatno uz dobar konjak i tompus, mirno čekao da mu ostali lovci poteraju divlje životinje na mesto za egzekuciju. I onda bi on pucao, pucao, pucao.

Možete li da zamislite um te osobe koja mirno sedi na nekom proplanku i sladostrasno ubija iz čiste zabave više od 20 divljih životinja koje se dovode na egzekuciju? Verujem da bi Tito sve to danas okačio na svojoj zvaničnoj Facebook stranici da pokaže koliko je on i moćan lovac. No, šta bi današnji borci za prava životinja i eko aktivisti rekli za lik i delo druga Tite? Kako bi protestovali protiv takve okrutnosti prema životinjama. U njegovo vreme oni nisu ni postojali, odnosno nisu smeli da se čuju ali danas bi imali šta da kažu.

Zato sam napisao ovaj esej, da malo ocrtamo lik i delo Tita iz druge perspektive, vezujući se za sjajni slovenački film koji je takodje oslikao Tita u nekom drugom svetlu. I onda sam se zapitao kako bi Tito, izvučen iz okolnosti onoga doba i naroda koji mu je verovao i bio takav kakav je bio, kako bi Tito izgledao danas u savremenom višepartijskom društvu gde cela država ne radi samo za njega kao političara, već gde Tito mora da pravi političke koalicije sa neistomišljenicima. A tabloidi ga prate i opisuju njegov hedonistički život.

Bio bi Tito skoro isti kao Silvio Berluskoni, ni manje ni više, to je isti tip osobe. Ko zna kako živi italijanski političar, koje su se sve afere vezivale za njegov životni stil, tu meditarensku šarmantnost lakog življenja koju je i Tito imao, lako će prepoznati sličnosti.

I posle Tita bi Berluskoni.

Houston, we have a problem!