MOLBA SIROMAŠNOG DEČAKA
Dan posle Svetog Arhangela Mihaila, pravoslavni svet obeležava sećanje na velikog grčkog svetitelja Nektarija Eginskog. On je bio pravoslavni teolog, koji je u čin sveca proglašen 1961. godine. Nad njegovim moštima desila su se brojna čudesna isceljenja, a ovo su detalji iz života Svetog Nektarija, kada je bio siromašni, ali mudri i pobožni dečak.
Anastasije Kefalas, kasniji mitropolit pentapoljski i svetitelj Nektarije, rođen je 1846. godine u malom selu Silivriji, u Trakiji, nedaleko od Carigrada (današnjeg Istambula), nekadašnje prestonice vizantijskog hrišćanskog carstva.
Roditelji Svetog Nektarija, Dima i Vasilika, bili su prosti, ali pobožni hrišćani. Svetitelj je bio peto od šestoro dece. Na Svetom krštenju dobio je ime Anastasije.
Njegova porodica je bila veoma siromašna. Roditelji su svojoj deci darivali osnovno znanje i uložili veliki trud da ih vaspitaju bogougodno. Anastasije je bio veoma vezan za svoju baku koja je imala srce prepuno ljubavi i bila veoma pobožna. Od nje je naučio da se moli Bogu. Posebno su voleli da zajedno čitaju pedeseti psalam: „Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Tvojoj…“
Baka se svakog dana molila Presvetoj Bogorodici da pomogne malom Anastasiju. Nadala se da će on izučavati Sveto Pismo. Često mu je pričala o prekrasnom, skrivenom blagu Carstva Nebeskog koje je unutra, u nama.
Iako je Anastasijeva porodica bila veoma siromašna i nije mogla da plati njegovo školovanje, on je žarko želeo da uči. Kada je napunio četrnaest godina, porodica je donela odluku da ga pošalje u Carigrad, gde je imao priliku da se zaposli i školuje.
Do Carigrada je mogao da stigne jedino brodom. Zato je otišao na pristanište i zamolio kapetana jednog broda da ga povede sa sobom. Međutim, ovaj je odbio da ga primi, jer dečak nije imao dovoljno novca za kartu. Naredio je da se upale svi motori za polazak, no brod nije hteo da mrdne! Šta sve kapetan nije pokušavao kako bi krenuo, ali svi njegovi pokušaji bili su uzaludni sve dok nije primio malog Anastasija na palubu. Tek kada se dečak ukrcao, brod je lagano zaplovio morem.
Po dolasku u Carigrad, Anastasije se divio lepoti starohrišćanskih hramova, a naročito Svetoj Sofiji, u kojoj su u stara vremena propovedali veliki patrijarsi i svetitelji Pravoslavne Crkve. Ali, taj grad već odavno nije bio hrišćanski.
Anastasije se u Carigradu zaposlio kod jednog trgovca. Morao je da radi dugo i naporno za malu platu. Nije mogao da zaradi dovoljno novca ni za najosnovnije potrebe, pa je zato jednog dana odlučio da napiše pismo Isusu Hristu.
Položivši svu nadu na Boga, napisao je:
„Moj mili Hriste, nemam kecelju niti cipele. Uzdam se u Tebe, pošalji mi, molim Te, ono što mi je potrebno i pomozi mi. Znaš koliko Te volim. Anastasije.“
Na koverti je napisao „Gospodu Isusu Hristu na nebu“.
Na putu do pošte sreo je vlasnika obližnje radnje. Taj čovek se sažalio na dečaka, jer je znao njegove vrline: bezazlenost, poštenje i trudoljublje. Rekao je Anastasiju da je i on krenuo do pošte i da će poslati njegovo pismo. Kada je kasnije ugledao kome je upućeno pismo, zadivio se i odlučio da ga otvori. Pročitavši Anastasijevo pismo još više se sažalio na dečaka i odlučio da mu pošalje sve stvari koje su mu bile potrebne.
Tako je Gospod uslišio molitvu smernog Anastasija kroz dobrotu bližnjih, koja je takođe dar Božiji. Kasnije, kada je njegov poslodavac video da Anastasije nosi nove cipele i bolju odeću, optužio ga je za krađu. No Anastasije mu je rekao najveću moguću istinu: „Moj Hristos mi je sve to poslao.“