Krugovi moći

RING MOĆI

Dodji medju braću i drugove u moći krugove. Ili zašto za nekoga nisu krugovi moći

Zove me prijatelj da se priključim nekoj novoj lobističkoj strukturi koja se pre nekog vremena osnovala u Srbiji. U pitanju je ekonomska organizacija. Kaže da je to korisno i da ću biti na izvorištu uticaja i moći, medju investitorima i decision maker-ima. Radi se o privrednoj strukturi uticajnih pojedinaca, koja u svakom slučaju sigurno ima i neke političke pretenzije u budućnosti, i ko zna još kakve uticaje koje se kroz tu grupu prelamaju. To su krugovi moći.

„Još jednom se angažuj, mlad si, ima toliko toga da se menja“ – kaže on meni.

Smeškam se u sebi i mislim iskusno: „E baš da se menja! Karakter ljudi se ne menja“.

Gleda on mene. Gledam ja njega. Očekuje da udjem, da mi krugovi moći blesnu pred očima. Da zajedno osvojimo uticaj i moć. A ja slutim da je to ring u kome se gube mečevi. I još mnogo štošta. Pominje mi ko je sve od braće i drugova tamo. Sila ljudska.

Znam ja tu našu sadašnju braću i dojučerašnje drugove, osnivao sam nekoliko takvih organizacija kod nas. Bili su to SAM – Srpska asocijacija menadžera, Rotari klub Vračar, bio u organizaciji zvanoj Mensa, kao i u nekim drugim manje poznatim javnim i nejavnim business klubovima i društvima. Jedino nisam nikad bio u Savezu komunista, čisto da se zna, odlučno sam kao omladinac odbio tu čast. Taj greh crvenog partijašenja ne moram da ispovedim. A kakvi su to crveni krugovi moći bili u ono vreme, nezamislivi za današnjeg partijca.

I svuda gde sam bio medju braćom i drugovima, provejavao je jedan te isti karakter ljudi koji ovde žive i deluju. Malogradjanština. Praćenje gospodara prstenova bez savesti i jauka duše. Gledaš jedan očigledan mentalitet članova navijača, koji usko gledaju samo svoj interes i interes grupe kojoj pripadaju, a nikako ne širi interes zajednice. Koji ne odstupaju od svojih ciljeva i ne ustupaju ništa nikome drugom. Da ne govorim sa koliko samoživosti lider takvih grupa, gospodar prstenova, nastupa okružen članovima svojih unutrašnjih krugova. A ja to ne volem. Krugovi moći nisu za mene. Ne volem tu idolizaciju vodje koja je tako očigledna kod naših ljudi. Taj strah od gubitka ljubavi vodje i izopštenost iz grupe. Zbog čega su spremni da pogaze principe i eutaniziraju savest. Sve je to samo refleksija lične neautentičnosti koju naši ljudi imaju i nedostatka solidarnosti.

Znam šta mogu od njih da očekujem, ko su i šta su braća i drugovi i šta će da bude sa njima i sa mnom. Samo ne znam sa kojima mi je teže saradjivati, sa novom braćom ili sa starim drugovima. Sa jaganjicma ili sa bikovima. Jer, to je isti mentalni sklop, u malo čemu se oni razlikuju, samo su oružja koja koriste drugačija.

Zato sam odabrao život u tišini. Tišina zastire nebo – kaže jedan stih. A sa unutrašnjim pogledom zagledanim u nebo čovek postaje svestan da je samo moralni zakon iznad tebe, iznad svih nas. Drugovi i braća u to ne veruju mnogo. Oni vole poslove zemlje i aktivnosti podzemlja. Rade ono što vole. Što je lako i neodgovorno. Znaju znanje da budu uspešni i moćni.

A znaju braća i drugovi i mene.

Znaju da sam nadžak baba. I da se stalno oko nekih principa, čuj principa, rogatim. Možda ih ta dečija borbenost i privlači, da imaju jednu ludu da ih zabavlja. Da krugovi moći budu malo opušteniji i rasterećeniji od one ozbiljnosti i ratnog planiranja.

I zato se stalno čudim što me neko negde zove u te unutrašnje krugove, kao da me moji poznanici nisu do sada upoznali, jer sam odavno izašao iz tih grupa i igara za odrasle. I godinama unazad se samo sklanjam od braće po ubedjenju i drugova po oružju. Nek im je daleka kuća, mislim što dalje od moje. Jer, više volim da živim sam u odabranom društvu meni bliskih i skromnih ljudi, nego da budem deo nečijih krugova i podskupova. Za koje još i ne znaš ko ih sve nadgleda i kontroliše.

Stim da jedno znam, ako ikada odlučim, što je skoro nikakva šansa da se to desi, da udjem medju braću i drugove, ući ću u unutrašnji krug koji može da uspe. A uspeće ako te krugove budem pravio sam sa grupom istomišljenika. Biće to najobičnija banda i hajdučija. Moja banda. Bazirana na solidarnosti, čojštvu i junaštvu, na autentičnosti svakog člana.

Jer, kod nas hajdučija najbolje uspeva, pošto hajdučija vlada. Ovde ne vlada priča o solidarnosti i zajedničkom cilju iz filma o gospodaru prstenova :-)

To sam barem do sada dobro naučio. Tudja samoživost me ne zanima.

Hobiti nisu iz našeg sveta.