STANICA
Stanica je bila pusta. Jedanput ili dva puta, ona ustade i hodala je lagano prema koloseku. Ona se malo naginjala u tom času da bolje vidi, da traži tamo u daljini među drvećem, isto tako tamo u travi, neki dim. Potom se vraćala da sedne, a knjižica je dugo ostajala sklopljena.
Čitavog dana, zatim čitave noći, očekivala je dolazak voza. Stojeći na peronu, dugo je gledala u jednom pravcu, zatim dugo u drugom pravcu, ne znajući sasvim da li će on doći sa severa ili juga.
Leto mada dosta odmaklo i dalje je bilo žarko čak i u tom jutarnjem času. Preko neba je bio neki veo, takođe veo preko zvukova koji su dopirali do nje manje prigušeni nego oslabljeni: cvrčak, stršljen, sasušena vlat trave. Drugo ništa. I to malo, maskirano.
Bilo joj je vrućina i zažalila je svoj izgubljeni kišobran.
Na uskoj klupi pored vrata, ona sede. Istureni krov je tu ocrtavao mršavu zonu senke. Skoro iznad njene glave, neki beli natpis, okačen, nepomičan. Na njemu se nije moglo pročitati nijedno ime.
Ona otvori jednu knjižicu – pesme, možda; ili misli, i vrlo uspravna, čitala je. Zatim prestade da čita. Zatim je još čitala.
Stanica je bila pusta. Jedanput ili dva puta, ona ustade i hodala je lagano prema koloseku. Ona se malo naginjala u tom času da bolje vidi, da traži tamo u daljini među drvećem, isto tako tamo u travi, neki dim. Potom se vraćala da sedne, a knjižica je dugo ostajala sklopljena.
Kad se to dogodilo, ne zna se. Ali ona napusti klupu, peron, stanicu.
Ispod natpisa zauvek anonimnog, jedna mala ostavljena knjiga.
Sada, ona je hodala između šina, a svila njene haljine je, klizeći po stranama, šušketala. Ona raskopča kopče koje su je stezale na okovratniku i blago obrisa čelo, blago obraze.
Pred njom, železnička pruga je dopirala do jela.
Potom ona ču korake, njegove korake. On je najzad bio tu, iza, još daleko, ali svaka škripa tereta približavala ga je njoj. Ona se zaustavi i sačeka ne osvrćući se.
Moguće je da su razgovarali, još verovatnije da ništa ne rekoše kad joj on priđe. Ona samo bi svesna dveju ruku s venama, čvrstih, umirućih. Njegovih ruku.
Ona iznenada poverova da još nije rođena, već da će se tek roditi. Tada će ući u jedan beskrajan i određeni svet, poput neke slike, kao stanica. I to će se dogoditi zato što će je on dotle dovesti. Evo šta je ona tada rekla sebi.
On imade za nju poljupce skoro čedne kojima je poljubi u vrat. Takođe i po ramenima, koje otkri a da ona to ne primeti. Ona se samo leđima osloni na čovekove grudi, a on, on odgovori na taj dodir malo jačim, stiskom ruke. I ovim:
„Preklinjem vas, ne gledajte me tako… ne gledajte me…“
Ona ga međutim još nije gledala.
Ona pomisli: „Možda, u osnovi, on ništa nije rekao?“
Oni pustiše da prođe dosta vremena pre nego što se spustiše na zemlju u hrpu svile i pamuka. Ostaviše da prođe dosta vremena pre nego što pobegoše iz sveta i još više da se u njega vrate. Naučiše mnogo a da nikad druge nisu poučavali. Trudili su se da se izgube, zatim se potrudiše da se nađu. Svaki put, neki ukus se menjao: ukus začina, ili ukus mleka ili pomorandže ili grožđa hamburga; svaki put, neki ukus neobičan i starinski.
„To je skoro savršeno“, negodovala je ona. „Ali nemojte da me iscrpite suviše brzo.“
Tada oni podigoše rukama nevidljive ograde i sa isključenjem drugih voljaše je sporije nego otkriveno i javno.
Jesen ih međutim iznenadi kao da se on povlači od nje. Slušala je koliko je mogla slabljenje bata njegovih koraka.
Ona se vrati ka stanici. Već je bilo znatno manje toplo.
Na uskoj klupi pokraj vrata, ona sede. Jedna druga noć prođe, i jedno drugo jutro, i možda nekoliko noći, još nekoliko jutra.
Ona nije mnogo želela da čita.
Taj voz koji nije stigao, kad bude došao – ako dođe – ona više nije dobro znala da li će to biti da dovede njega, ili da odvede nju.