DETALJ IZ ŽIVOTA
Slavna srpska glumica Mira Banjac nikada nije naučila da se služi engleskim jezikom. Kako kaže u svojoj biografiji „Ne daj se“ autorke Tatjane Nježić, čitala je i uspevala da nauči „svakog vraga“, ali engleski nikad.
Razlog tome što Mira Banjac i engleski jezik nikako nisu mogli da se međusobno pronađu, velika glumica vidi u svađama svoje bake i tetke, koje su uz viku i dreku razmenjivale razne reči baš na tom jeziku. Samo su psovale na srpskom…
Danas mi to više i nije bitno, ali bivalo je dana i godina kada je taj moj nesrećni engleski bio i pitanje i problem.
Oni koji su mi bili bliski razumeli su o čemu se radi, ali bilo je mnogih koji su se raspitivali da li znam taj jezik, savetovali da ga savladam…
Dobro bi mi to došlo u poslu.
Da, znam da bi mi koristilo.
I pokušavala sam. U dva navrata sam upisivala kurs. Ali zalud. Svakog vraga sam u životu čitala, uspevala da naučim, ali taj jezik nikada.
Verujem da je to zato što su njegove reči koje ne razumem, izgovarane uz dreku, viku i strašnim tonom, obeležile moje detinjstvo.
Neko vreme nakon što nas je otac napustio, u babinoj kući gde smo živeli baba, mama, tetka i ja, moja majka je postala suvišna. Osećalo se to svakodnevno, čak i u najbizarnijim svakodnevnim situacijama.
Trajalo je to i trajalo, a onda je ona presekla i otišla kod svoje braće, mojih ujaka, kako bi joj oni pomogli da stane na noge.
Ostala sam sa tetkom, očevom sestrom, i babom.
Moja tetka, koja je govorila četiri jezika i u jednom periodu života radila kao jedna od sekretarica kod Forda, bila je markantna osoba, žena zanimljive privlačnosti. Volela je da odlazi u Pariz, putuje po Evropi. Uz nju sam zavolela poeziju.
Baba Natalija, koja mojoj majci nije dozvoljavala da me sa sobom povede čak i kada su se stekle mogućnosti, bila je jaka žena, preduzimljiva, često naprasita, neretko paranoična… Zaključavala se u šest sati, da je neko ne pokrade, volela da se karta sa seljacima, stalno vukla i prepakivala neke ogromne sanduke.
Njih dve nikako nisu mogle jedna sa drugom.
Stalno su se strahovito svađale na engleskom, uz užasne grimase, izraze, tonove, gestikulaciju… Samo su psovale na srpskom.
Bila sam svedok tih sukoba, zaspivala sam i budila se uz viku i psovke.
Ni danas ne znam šta je bio problem. Verovatno tetkina neprilagođenost toj sredini nakon dolaska iz Amerike, babin osećaj da više nije ono što je bila, da gubi konce iz ruku i tle pod nogama…
Uglavnom, bile su to strašne svađe, strašni dani i večeri, a ja u njima – zapostavljeno dete.
Jedine svetle tačke bili su mamini dolasci. Ona je u nekom trenutku uspela da se zaposli u Beogradu, u tada modernoj Robnoj kući „Sakalarides Kukulidis“ u Beogradu, u današnjoj Ulici Miloša Velikog. Dolazila je često, donosila mi divne stvari, pokušavala da nekako izađe s babom na kraj ne bi li me uzela.
Međutim, sa izbijanjem Drugog svetskog rata zatvori se granica prema Beogradu. I tada prestaju ne samo naša viđanja nego nismo više ništa znale jedna o drugoj.
Moja se tetka negde pred rat udala i otišla u Vinkovce, u godinama posle Drugog svetskog rata uspela je da se vrati u Ameriku. Pisala je, javljala se. Ja je, međutim, nikada više nisam videla i nisam htela da je sretnem. Jednom sam, mnogo godina kasnije, prilikom turneje sa pozorištem po Americi, otišla na njenu adresu koju sam imala. Došla do vrata, pročitala i njeno ime. Okrenula se i otišla, ne pozvonivši.
I danas me prođe jeza pri pomisli na te tekine i babine svađe u kojima ne razumem nijednu reč sem psovki.
I nije mi žao što ne znam engleski.
Iz autorizovane biografije Mire Banjac „Ne daj se“, autorke Tatjane Nježić