U IME SLAVLJENJA GOSPODA
U praksi pravoslavnog verujućeg naroda svoje mesto nalazi paljenje sveća u hramovima, kao ritual kojem mnogi ne znaju ni značenje ni povod. Prinošenje upaljene sveće, bilo da je namenjena živom ili mrtvom čoveku, jeste izraz ljubavi i vere koja poput njenog smirenog i treperavog plamička treba da gori u našim srcima.
Kada se uznosi upaljena sveća, potrebno je odmah pomisliti na našu veru, odnosno preispitati njenu vrednost i zamoliti Gospoda da nas prosvetli „svetlošću razuma“, isto onako kako se i sveštenik na moli Liturgiji.
Zašto palimo sveće u crkvi?
Mi prinosimo sveće u ime slave Gospodnje, čvrsto znajući da je svetlost Hristova neke ljude učinila da budu „svetionicima evanđeljske istine“, u čijem oboženju tražimo i naše približenje Bogu, i molimo za njihove molitve pred Prestolom Gospoda Slave.
Bogočovek je svetlost koja „obasjava (prosvećuje) sve“, i osećajući tu kosmičku istinu u „srcima našim“ mi takođe uz molitvu prinosimo našu žrtvu – sveću, za našu prestavljenu braću i sestre, i tako moleći Gospoda da „ne hode u tami nego da imaju svetlost života“, i „udeo u nasledstvu svetih u svetlosti“, jer smo „svi sinovi svetlosti i sinovi dana“, a „nismo noći ili tame“.
Ništa manje prinosimo sveću i za nas žive, „da On zasija u srcima našim radi prosvetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista“. Svaka prinešena sveća jeste zalog vere naše, koja treba da gori u „srcima našim“, za naše spasenje, za spasenje naših bližnjih, i uopšte za spasenje svih nas. Poput te naše sveće, koja je u isto vreme i iz ljubavi i naša žrtva Gospodu, tako treba da gori i vera naša, sa nadom da ćemo se i mi jednog dana obresti u „nepristupnoj svetlosti“, u Njemu koji „jedini ima besmrtnost“.
Značenje upaljenih sveća
Nemaju sve sveće na svakom mestu isto značenje. Arhiepiskop Venijamin kroz sv. Simeona Solunskog ovako objašnjava mistično značenje upotrebe sveća. On kaže da „crkveni svetnjak“, koji je ustvari „pankandilo“, i zapaljene sveće na njemu u kupoli hrama predstavljaju zvezde koje stoje na „jasnom nebu“. „A sveće koje se postavljaju uspravno izobražavaju drevni stub svetlosti koji je noću vodio Izrailj; a sveće na „sedmosvećnjaku“ postavljaju se po broju darova Svetog Duha…; trikirije (tri sveće) koriste se u ime Svete Trojice a dikirije (dve sveće) označavaju dve prirode Spasitelja“ (njih koristi samo episkop).
Možemo slobodno zaključiti da kupovinom sveća narod i dalje kroz Liturgiju uznosi žrtvu hramu Gospodnjem, gde novčano pomaže onima koji oltaru služe da „od oltara i žive“. Pored toga, sveća ima i jak tainstveni značaj, jer liturgički izobražava Božansku svetlost koja treba da svetli u središtu naše ličnosti – „srcima našim“, u našoj veri u život večni u Gospodu našem Isusu Hristu.
Kada uznosimo upaljenu sveću treba odmah pomisliti na našu veru, tj. preispitati njenu vrednost, i u saznanju naše ništavnosti zamoliti Gospoda da nas prosvetli „svetlošću razuma“, isto onako kako se i sveštenik na Liturgiji moli: „Zapali u srcima našim, čovekoljubivi Vladiko, besmrtnu svetlost Tvoga bogopoznanja, i otvori oči uma našeg da bismo razumeli Tvoje evanđelske propovedi“.
Prinešena naša sveća jeste izraz ljubavi i vere koja poput njenog smirenog i treperavog plamička treba da gori u srcima našim, a takođe i saborno učestvovanje u izražavanju velikog hrišćanskog dara dobrodetelji davanjem milostinje onima kojima je ona potrebna u Crkvi Hristovoj.
Vosak je blagorodna i najčistija materija
Do pojave farmaceutskih proizvoda i organizovanog naučnog lekarstva, med i proizvodi od njega su vekovima bili najpristupačniji i najdelotvorniji lekovi (propolis, vosak, mleč, larve, medovina). Zdravlje čoveka je mnogo zavisilo od njih. U vosku se nalazi blagorodni prah najplemenitijih trava i cveća, čak i danas se od tog bilja prave najskupocenije supstance: lekovi, blagorodni mirisi, a za nežniji pol razna ulepšavajuća maziva. Neuporedivo više od pomenutog, pčelinji proizvodi za sobom nose neku blagorodnost, zato što se vrlo tesno vezuju za vrlo važne biblijske trenutke.
Bez svake sumnje i nedoumice trebalo bi odmah zabraniti upotrebu sveća u crkvi koje su napravljene od otrovnih hemijskih supstanci (naftnih prerađevina), ili koje su izrađene hemijskim putem, čak i one koje se kombinuju i tako zavaravaju ljude da su od čistog voska. Crkveno predanje nam govori da je ovakva praksa nedopustiva u crkvi, i slobodno možemo reći da je praksom ni ne možemo nazvati nego samo nemarnošću i trgovinstvom.
Izvor: Svetosavlje.org