DUGOTRPELJIVA I MILOSRDNA LJUBAV
Poučna priča savremenog ruskog sveštenika Ilariona Alfejeva, koja se tiče ljubavi prema bližnjem i zaslugama za put u raj. U Crkvi su ljudi okrenuti licem jedan drugome, dok u svetu oni mogu biti zavađeni, mrzeti ili prosto ignorisati jedan drugog. „Ljubav prema bližnjem treba biti mudra i žrtvena“, kaže mitropolit Alfejev.
Ruski mitropolit Ilarion Alfejev pričao je jednom prilikom o tome kako se stiče put do raja i kakva je to ljubav koja tamo opstaje.
Jedna postarija žena došla je kod mene u hram i rekla:
„Baćuška! Ne mogu više trpeti muža! Radije bih umrla i otišla u raj, samo da ga više ne vidim.“
Ja joj odgovaram:
„Draga moja! Jedina mogućnost za vas da dospete u raj je – zajedno sa mužem. Bez muža vi možete računati jedino na ad.“
Tada je ona kazala: „Neću u raj s njim. Bilo kuda – samo podalje od njega!“
Često ljudi misle da je moguće naći se u raju i pritom se izbaviti drugih ljudi, da je moguće biti sa Bogom, a pritom zaboraviti na bližnjeg. Mnogi se prema Crkvi odnose kao prema mestu gde je moguće skloniti se, sakriti, ukloniti se u tihi ugao, i ne biti primećen. Ali razlika između Crkve i sveta se sastoji u tome da su u Crkvi ljudi okrenuti licem jedan drugome, oni su otvoreni jedan drugom, dok u svetu oni mogu biti zavađeni, mrzeti ili prosto ignorisati jedan drugog. I razlika između raja i ada je u tome što u raju sve postoji zajedno, objedinjeno ljubavlju prema Bogu i jednih prema drugima, dok je u adu svaki odsečen od Boga i od drugih ljudi, svaki se muči u izolaciji, u samoći i ostavljenosti.
Kako zavoleti bližnjeg? U prvom redu treba se truditi da se ispod spoljašnjeg izgleda čoveka vidi njegova unutrašnjost, dubina, suština. Treba se potruditi da se prozre tamo gde je u svakom čoveku sakriven lik Božiji. Često mi vidimo samo spoljašnjeg čoveka, naruženog grehom, koji se davi u strastima, a ne primećujemo onaj lik Božiji koji se skriva pod spoljašnjim slojevima. A upravo je njega potrebno da vidimo i njemu da se poklonimo u svakome od naših bližnjih.
Veoma rasprostranjena greška koja je koren mnogih konflikata među ljudima, sastoji se u tome, da mi ne primamo čoveka onakvog kakav on jeste, već želimo da ga vidimo drugačijeg: sa naše tačke gledišta njemu to i to ne priliči, on bi u tome i tome mogao biti bolji. Pravimo veštačku shemu i želimo da se čovek uklopi u nju, a ako se on ne smesti u nju, mi živimo u neprestanom konfliktu između naše predstave o tome kakav on treba da bude i realnosti.
Kada bi naučili da se temeljimo na tome što nam je dato u svakom čoveku, a ne na tome što želimo da vidimo u njemu, naš odnos prema ljudima bi se promenio na kardinalan način…
Ljubav prema bližnjem treba biti mudra. Ona treba biti žrtvena, kao ljubav Hrista, Koji nas je zavoleo takve kakvi jesmo. Ona treba da pričinjava radost bližnjima, a ne da za njih bude „breme koje nije lako poneti“. Ona treba da bude apsolutna, ali ne treba da traži adekvatnu ljubav od strane bližnjih. Ona ne treba da preraste u revnost, da dovodi do svađe i zavisti, ograničava slobodu bližnjih, ne treba da bude egoistična, ne treba da se umanjuje ukoliko ne nalazi na odgovor. Apostol Pavle govori: „Ljubav dugo trpi, milosrdna je, ljubav ne zavidi… ljubav… ne ište svoje… sve pokriva, svemu veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikada ne prestaje…“ (1Kor 13;4-8).
Mitropolit Ilarion Alfejev