VRSTE CRKVENIH PESAMA
Srpsko srednjevekovno pesništvo je sledilo vizantijski uzor, čiji je karakter bio crkveni u punom značenju te reči. Ovim je i liturgijsko pesništvo bilo tog tipa, jer je namera bila da se pesništvom uspostavi najneposrednnji duhovni odnos sa božanskim.
Samo crkveno pevanje kod pravoslavnih ne prate muzički instrumenti, jer se čistijim zvukom bolje približava Bogu.
Osnovni žanr liturgijskog pesništva je služba. S jedne strane, to je služenje Bogu ili nekoj svetoj ličnosti, a s druge način da im se oda pošta ili da se proslave. Služba je glavni vid ispoljavanja religioznih osećanja, u kome dolazi i do najuzvišenijeg momenta: ostvarivanja odnosa između božanskog i ljudskog, tako što Bog izliva svoju milost (blagodat) na ljude. Nastala je iz prvobitnog molitvenog okupljanja sa čitanjem Svetog pisma i pojanjem, da bi se kroz vekove razvila u najsloženiji crkveni pesnički žanr.
Služba je uvek namenjena liturgiji, ali je i sama po sebi književna celina. Često je prilagođena pokretnim i nepokretnim crkvenim praznicima, na kojima se izvode liturgijske pesme, molitve i obredne strukture iz kojih je sastavljena.
Glavni pesnički žanrovi službe su tropar, stihira i kondak.
Tropar na grčkom znači pevanje. Crkveno pesništvo je i inače namenjeno pevanju, tj. pojanju, pa je njemu i prilagođeno. Stihovi ili kolone tropara su ujedno i melodijske celine, a uz svaku pesmu data je i melodijska oznaka („glas“). I tropar je pohvalnog ili proslavnog karaktera, jer proslavlja praznik ili svetu ličnost. Ima čitav niz podžanrova, u zavisnosti od teme ili mesta u liturgiji (vaskrsni, otpusni, bogorodični…).
Stihira se razlikuje od tropara po tome što je uvek vezana za neke druge stihove, obično iz psalama, što je nešto većeg obima i drugačije melodijske formule. I ona ima podžanrove: podobne, samopodobne, samoglasne…
Kondak je u početku bio velika i složena pesma sirijskog porekla, a sada ga čini samo jedna manja strofa uvek vezana sa ikosom.
Ikos je pesnička varijacija na temu kondaka, koja u formi himne proslavlja sveca ili događaj.
Kondak sa ikosom gradi i složenu pesničku strukturu, akatist, dok se kombinacija tropara i ikosa na teme iz devet ili osam biblijskih pesama (oda) počev od VIII veka slaže u kompleks kanona.
U osnovi biblijskih oda leži providencijalna i mesijanska ideja, zbog čega je osnovna tema svakog kanona spasenje, ostvareno u svetosti onoga koji se proslavlja službom ili u događaju samog iskupljenja.
Pohvala se smatra prelaznim žanrom između proznog i postskog i ima izrazito lirska obeležja. Proslavlja vrline sveca ili neke istorijske ličnosti i veliča određeni kult. Prvenstveno je retorski sastav, otkuda joj potiče drugi naziv – pohvalno slovo, odnosno, u duhu današnjeg jezika, pohvalni govor.
Plač je takođe prelazni žanr, više vezan za biblijske motive, kao što je “Plač Jeremijin”, nego za narodnu tradiciju naricaljki. On je neka vrsta književne tužbalice.
Molitva je pesničko-retorsko obraćanje Bogu, anđelima ili svetim licima, kao objektima kulta. Ima ritamsku organizaciju u jednakim celinama ili pravilnoj smeni naglašenih i nenaglašenih slogova. Radi povećanja izražajnosti i osećajnosti u njoj se koriste i razvijaju svi elementi crkvenog pevanja. Molitvi u manjoj ili većoj meri ima u većini drugih žanrova, ali značajnije su one sastavljene posebno, raznim povodima: za spas duše, pobedu u ratu, izlaz iz kakve nevolje, i sl.
Iz knjige “Tajne Vukove reforme” Miloslava Samardžića