GUSLAR, PESNIK, STUDENT…
„Zauvek ćemo ostati dužni guslama, jer nikada nećemo moći da kažemo o njima onoliko koliko su one o nama kazale“, smatra mladi guslar Milan Anđelković iz Brnjaka, dodajući da je „tajna gusala, tajna nas samih“.
Student druge godine srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, Milan Anđelkvić rodom iz Brnjaka, opština Zubin Potok (Stari Kolašin), nalazi sebe u oblasti koju studira, piše poeziju ali je poznat i kao guslar.
Pevanje uz gusle neposredan je povod za razgovor s njim. Milan nam priča kako je zavoleo gusle, kako je njegov zavičaj poznat i po guslarstu i starim guslarima, o poeziji koju piše. Guslanjem je počeo da se bavi još kao dečak, sa nekih šest-sedam godina. Evo te priče.
Pradedovske gusle sa tavana
„Ova moja neobična ljubav prema guslama leži u onom delu moje ličnosti koja pripada nesvesnom, i to kolektivnom nesvesnom ili arhetipu po Jungovom shvatanju. Naime, u mojoj porodici u doba mog odrastanja niti je ko guslao, niti je bila prisutna neka naročita naklonjenost ovom delu tradicije. Roditelji su se čudili kad sam izrazio želju da mi kupe gusle, no upornost je učinila da ih brzo uzmem u ruke i od tada se ne odvajam od njih. Kasnije sam saznao da je moj pradeda bio dobar guslar, pa sam na tavanu stare kuće i pronašao njegove gusle, prašnjave i skrajnute“, kaže Anđelković.
O svom guslarskom zavičaju ovako priča:
„Nekada je u mom Kolašinu bilo dobrih guslara. To je kraj koji je iznedrio dvojicu sjajnih Vukovih pevača, starce Miliju i Raška čije su pesme antologijske i stoje na samom vrhu naše epske poezije. Danas stariji govore kako pre samo osamdeset godina gotovo da nije bilo čoveka koji nije znao guslati, niti kuće u kojoj pored ognjišta nisu visile gusle. Epsku crtu u mentalitetu ljudi ovoga kraja primetio je i akademik Milisav Lutovac, ali i Grigorije Božović koji je u narodnoj književnosti pronašao klicu svoje poetike“.
Kako nije bilo guslara od kojih je mogao da uči, morao je sam da se snalazi, tako da je „đače samouče“. Ali slušanje guslara sa kasetofona mu je dosta pomoglo. Seća se da je na saborima sretao jednog, možda poslednjeg osobenog guslara staroga kova iz Kolašina, Slobodana Gligorijevića i da mu je on kazivao mnogo toga o guslama.
Kosovo su sačuvale gusle
Nedavno su Albanci sa Kosova i Metohije obelodanili plan da konkurišu u UNESKU sa guslama kao svojim nematerijalnim blagom. Taj njihov naum, mladi guslar sa Kosova i Metohije, Milan Anđelković, ovako komentariše:
„To govori o mestu srpskih gusala, jer su se na spisku „njihovog“ blaga našle odmah posle srpskih pravoslavnih svetinja. Zanimljiv je sam spisak koji se apsolutno poklapa sa spiskom „nepoželjnih“ stvari kojih se po nalogu dušebrižnika moramo odreći kako bi bezbrižnije i lakše došli do konačne propasti. Neko im je šapnuo da su Kosovo sačuvale gusle, a da je Metoh crkveno imanje, pa su eto uvideli da zauzimanjem srpske teritorije nisu osvojili ništa, jer to nije pokrajina nego tapija verskog i nacionalnog identiteta. A ta tapija ispisana je krvlju heroja guslama opevanih, mučenika čiji živopisi krase zidine naših manastira. Vaistinu ključi srpskog Kosova stoje u Nebeskoj Srbiji“.
U školi ga je jednog dana snimila neka televizijska ekipa i to je gledao Radovan Peković, profesor gusala u muzičkoj školi u Kraljevu, pa ga je pozvao i ponudio mu da učestvuje na Dečjem etno festivalu. Tada je krenuo sa javnim nastupima. Kažu da je velika veština svirati gusle, i evo šta o tome kaže Milan Anđelković:
„Velika, ali i plemenita veština. To je zanimljiv instrument za koji niko nije ispisao note. Jednostavno, gusla se prema osećaju. Treba savladati razguslavanje na početku, a melodija mora da bude uvod u ono što se peva. Zato svaki guslar treba da razume pesmu. Drugi važan detalj je kako spojiti glas i gusle, a da pritom svaka reč bude jasna, jer radi se o narativnom karakteru izvođenja. Savremena folkloristika izdvaja tri bitna elementa kod izvođenja: tekst, teksturu i kontekst. Tekst i tekstura su pesma i način izvođenja iste, a kontekst se tiče abijenta i prilike u kojima se peva“.
Što se muzikalnosti tiče, ona je nasleđena od pradede i drugih predaka koji su pevali uz gusle. Kako je Milan veoma mlad čovek interesuje ga i druga vrsta muzike, ipak, to nije „obična“ muzika jer njega privlači vrhunska i vanvremenska pesma i kompozicija uz koju se i odmara. To je duhovna muzika, ali i kompozicije – Mocarta, Baha, Čajkovskog, Betovena, kao i domaća izvorna pesma jer ova muzika, kako kaže, ima dublji smisao. Od guslara Milan najčešće sluša Boška Vujačića i Bojanu Peković, ali ceni i druge. Posebno izdvaja Njegoševe stihove pretočene u pesmu uz gusle.
Svako da čini koliko je kadar
Da bi čovek guslao mora da poznaje srpsku epsku i lirsku poeziju.
„Poznavanje epske, lirske i epsko-lirske poezije (ili „pjesama na međi“, kako ih Vuk naziva) obaveza je ne samo onoga ko se bavi tradicijom, već svakog obrazovanog čoveka. Narodna književnost predstavlja nepresušno vrelo mudrosti. To je „naša klasika jedina i prava“, kako je primetio Vasko Popa. O toj književnosti su imali visoko mišljenje Gete, Braća Grim i drugi svetski velikani, a svest o njenoj važnosti urezali su u svojim poetikama najveći naši stvaraoci, počev od Njegoša, Andrića, Crnjanskog… Njegoš u jednom pismu iz 1833. godine piše Vuku Karadžiću: „Srpski je Homer u narodnoj poeziji ko ju hoće razumjeti i kome je srpkost mila“.
O talentu za poeziju Milan kaže da je vrlo rano sam počeo da piše.
„Prvu zbirku pesama „Cveće mog proleća“ objavio sam sa petnaest godina, a interesovanja za književnost naročito sam produbio u gimnaziji. Kao gimnazijalac bio sam učesnik nekoliko republičkih takmičenja. U drugom razredu bio sam drugi, a u trećem prvi na Republičkom takmičenju iz književnosti. Za pesme i knjige koje sam napisao nagrađivan sam na mnogim konkursima. Nagrađivan sam i kao recitator… Nagrade su trenutak radosti, lepršava počast i breme odgovornosti“, smatra Milan.
Sa sedamnaest godina, ovaj student, pesnik i guslar, priredio knjigu „Brnjaci“ povodom sedam vekova od upokojenja kraljice Jelene Anžujske.
„Smatrao sam da je to moja dužnost, jer u vremenu kad je sve izgubilo smisao jubileji promiču neprimetno i sve na očigled svih tone u zaborav. Mišljenja sam da svako treba da čini onoliko koliko je kadar, a to je dovoljno, ako ni za šta drugo, onda za neko unutarnje spokojstvo čovekovo. Ove godine sam objavio knjigu pesama „Životopis nade“, kaže Anđelković.
Kada je kao dečak zavoleo gusle, Milan nije mogao biti svestan značaja gusala i pevanja uz gusle. A danas kaže:
„U početku bila je to samo ljubav, kao što „u početku beše Reč (Logos), ali kako je vreme odmicalo sve više sam postajao svestan značaja onoga što su gusle činile i čine. Njihova se snaga ne da objasniti, a da bismo se zapitali kako traju toliko vekova i koja je tajna u suvom javoru i tankim strunama, moramo da zađemo do seži naše epike i našeg nacionalnog bića. Jer tajna gusala tajna je nas samih. Zauvek ćemo ostati dužni ovom instrumentu, jer nikada nećemo moći da kažemo o njima onoliko koliko su one o nama kazale“.
Autor: Slavica Đukić