NEĆEŠ ME NAĆI…
Nema gore stvari nego kad shvatiš da ni ono što jesi ni ono što imaš nikome ne treba. Nećeš me naći… A nećeš me ni tražiti…
Možda će ti samo toga jutra, kada shvatiš da mi je telefon ugašen, stan iseljen i da se moj auto ne može naći ispred mojih kafana, zastati nesto malo gorčine u grlu, ali i taj će osećaj proći najkasnije do večeri.
Savest je kučka… Ali tebe nema za šta da peče.
Jer, u toj kockarskoj igri zvanoj strast, pri svakom deljenju karata, počevši od prvog pogleda i flerta, pa sve do sada, do mog odlaska, uvek gubi onaj ko uloži više.
Ja nikada nisam umeo da foliram, a silno sam želeo da mi bar neki blef pođe za rukom. I tako, nisam ni primetio da sam postao nalik okorelom kockaru koji je založio jos nenasleđeno nasledstvo. I ja ću sada, svečano ti obećavam, prestati da se kockam.
Ovde, preko puta tvoje kuće, na ovom uglu, na ovoj novembarskoj kiši ostaviću sve svoje poroke. Opušak cigarete dodirnuo je pločnik i biće zgažen mojim pocepanim cipelama. Prestajem da pušim.
Na ruci brojanica, za pojasom sečivo noža. U mojoj sobi čekaju me spakovane stvari. U gornjem džepu ranca, dva pasoša i avionska karta u jednom smeru.
Na putu do kuće svratiću u svoj lokal i popiti još jedan dupli viski. I onda ću prestati da pijem. Tamo gde idem neće mi trebati poroci.
Nećeš me naći…. A nećeš me ni tražiti… Kao mali gledao sam ostrva u izlizanom atlasu. Tada još nije bilo interneta, a ja sam zurio u karte i pitao se ko li živi na tim tačkicama u okeanu. Otići ću… I ako me neka žena ikada bude ljubila, biće to neka domorotkinja kojoj je to malo ostrvo ceo svet, odbačena od svojih seljana. Tu ćemo nas dvoje biti slični, ona odbačena od svoje malene zajednice, a ja od svih koji su mi suđeni, onih koji to nisu bili, a na čija sam vrata besomučno kucao i na kraju od tebe. Živeću prosto, danju učeći seljane bilo čemu što znam, a uveče gledajući u more. Živeću, a neće me biti.
Nema gore stvari nego kad shvatiš da ni ono što jesi ni ono što imaš nikome ne treba.
Nikada nisam razumeo te čudne ljude kojima nije potrebna ljubav. Ja sam je bar očajnički tražio. Obišao sam pola sveta nadjajući se da ću na nekom uglu, u nekoj ulici, u nekoj kafani prepoznati pogled, osetiti da je vreme da stanem, da sam napokon nekome potreban.
Ja sam bar udarao na mnoga vrata, gledao kako se zatvaraju ispred mene, kajao se ispred njih, lupao po njima okrvavljenih pesnica, navaljivao na tuđa srca kao besomučan. Mozda nisam našao sreću, ali sam barem umeo da volim i da pri tome često budem očajan.
Rano je, ti spavaš do podne, a ja moram da krenem. Savest je kučka, a strast opasna igra preteška za moju prostu slovensku dušu. Samo sam blefirao, i to jako loše. Kroz koji dan, kada budeš proveravala poštu, pronaći ćeš pismo koje sam upravo ubacio. I na njemu dve polurečenice.
Nećeš me naći… A nećeš me ni tražiti…