PROCENA VREDNOSTI
U smislu vrline, smernost je suprotna oholosti. Ona nam uvek govori o našim slabostima, uz stalnu želju da se one isprave Božjom pomoću. Prva Božja zapovest govori o siromašnima duhom, a to su smerni ljudi. Primere smernosti imamo u svetiteljima.
Smernost je hrišćanska vrlina koja se sastoji u tome što čovek pravilno ceni svoju vrednost i prema tome ona je suprotna oholosti.
Smeran čovek ne samo što ne precenjuje svoja dobra svojstva i svoje sposobnosti nego čak zna svoje nemoći i svoje nedostatke i priznaje da i ono što imamo i što vredi kod nas, dolazi od Boga i od njegove milosti.
To je upravo vrlina u kojoj je naše oko uvek otvoreno na našu ograničenu prirodu, na naše slabosti i nedostatke, i u kojoj postoji vatrena želja da se nedostaci otklone i isprave Božjom pomoću i svim mogućim staranjem naših duševnih sila.
Prva Božja zapovest koja glasi: “Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko” (Mat. 5,3), govori o smernosti, jer siromašni su duhom oni koji veruju da ničega svoga nemaju i ništa dobro ne mogu učiniti bez pomoći i blagodati Božje.
Siromašni duhom mogu biti i bogataši i velikaši kad svoje bogastvo i vlast smatraju za ništavno i prolazno.
U Svetom pismu, u priči o mitaru i fariseju, piše: “Svaki koji se sam podiže poniziće se, a koji se sam ponižuje podignuće se” (Luka 18,14).
Najveći je stepen smernosti kad se radosno podnosi poniženje i preziranje, ili kad neko upravo želi da bude ponižen i prezren radi slave Božje.
Najbolje primere smernosti imamo i u Spasitelju, kod Svete Djeve Marije i kod svetitelja.
Isus Hristos kaže: “Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smeran u srcu” (Mat. 11,29).
Dok je smernost vrlina protivna oholosti, skromnost je protivna sujeti.
Ја не знам коју Библију је аутор читао, али овако накарадно тумачење Божје речи нисам скоро прочитао. „Благо сиромашнима духом нема додира са смерношћу, већ се односи на оне који су ускраћени од Бога (заостали, умоболни, аутични и сл.), јер они нису свесни својих дела па им је Бог као надокнаду за оно што им је ускратио у „царству земаљском“ наменио „царство небеско“. Ово није случај само у хришћана, већ су код већине религија умоболни били посебно заштићени – ТАБУ! Касније, поготово у католичком делу хришћана, овај однос је постао нехуман и крајње зверски, тако да су тзв. „умоболнице“ (луднице) отваране у окриљу цркве, кршећи тако управо Божје заповести!
Скромност јесте једна од највећих хришћанаских врлина, али то никако није исто што и „сиромаштво духом“. Онај ко искрено у Бога верује види иатину и без очију, док кривоверници не виде ни оно што им је написано.
Бог с’ вама браћо и сестре сад и и увек.
Vanja nije tvoje je pogresno. Crkva tumaci na ovaj drugi nacin mada
sam i ja iz prve mislio kao ti.