MANGUPLUK PRESTONICE
Nekada je Beograd bukvalno živeo na ulicama, ali je gluvarenje bilo sušta suprotnost klasičnom besposličenju. Vremenom je grad postao prevelik da bi čitav stao u samo jednu ulicu, i tada je već mogao da se nazre kraj njegove legendarne otvorenosti, pa, samim tim, i gluvarenja kao stila života.
O tome šta je gluvarenje po ulicama i kultnim mestima nekadašnjeg Beograda govori nam istaknuti srpski novinar i publicista, mangup i legenda onog vremena – Bogdan Tirnanić.
Kada je jedan, danas enormno popularan pisac stigao u Beograd na zanat odmah je, kao bistro dete, shvatio da se pod hitno mora naučiti gluvarenju jer se time očito bavi znatan procenat stanovnika prestonice. On, doduše, tada nije znao da se to tako zove, ali baš ga je i bilo briga: prosto, svidelo mu se.
A kome se, uostalom, ne bi svidelo da u vreme koje za to nije predviđeno, oko podne, radnim danom, šparta ulicama, blene u izloge, zaviruje u kafane i pridržava leđima bandere, slobodno birajući samo one na sunčanoj strani ulice. Ništa lakše. Našem se piscu učinilo da je to idealan način bezbolnog švercovanja kroz život, posebno za provincijalca koji u Beogradu poznaje samo četiri memljiva zida neke sobice na Zvezdari (WC u dvorištu, zna se). Ali, ipak, čudilo ga je što se gluvarenju odaju i pedigrirani Beograđani, žrtvujući toj strasti dobar uspeh u školi ili čari toplog roditeljskog doma u one vetrovite dane kada je već i goli opstanak na singidunumskim sokacima stvar na koju i psi lutalice misle sa jezom i gorčinom.
Ubrzo je shvatio kako se poduhvatio teškog zanata, to jest da je gluvarenje sve drugo samo ne izbor u nedostatku drugog izbora: ono je, naime, stil života. Kao stil života, gluvarenje je bilo sušta suprotnost klasičnom besposličenju. Jedan od najpoznatijih današnjih, poslednjih beogradskih gluvara jeste naš najzaposleniji filmski i televizijski montažer, vrhunski radnik dakle, dok je, s druge strane, velika epoha gluvarenja vezana i uz ime jednog od ovdašnjih najpopularnijih glumaca srednje generacije, inače rodom sa Čubure, koji je znao da u toku dana prošparta čitav grad, sve kao tražeći po kafanama nekog koga tamo sigurno nema. Slava najvećeg gluvara pripada pak onom danas uvaženom činovniku (uža specijalnost: spoljna trgovina) i ocu porodice, koji je svojevremeno mogao postati slavan kao član Medijale, no koji je hladno batalio umetnost da bi se – uz razgranatu praksu – posvetio teoriji gluvarenja, koje je, po njemu, način da se živi u intimnom dodiru sa čitavim gradom, i, još više, način da se živi otvoreno, sa svakim i svuda, na stalno otvorenom tržištu poznanstava i događanja, po možda previsoku cenu da se zauzvrat ne dobije ništa i ostane sam. Čuveni gluvari poznavali su praktično celi celcijati Beograd, te nije čudno da je pisac kojim smo otpočeli ovu priču napisao možda najbolje romane o savremenom Beogradu. Biti spreman i na ulici – to je sve.
Ako je danas, premda i dalje prisutno, gluvarenje ipak u opadanju, onda je to samo rezultat promene u životu čitavog grada. Nekada je Beograd bukvalno živeo na ulicama: kafa se pila ispred kućnih kapija, na šamlici, sa komšijama, tu se katkada i jelo, do kasno u noć pikao se fudbal (model „krpenjača“) i odvaljivali prsti o tursku kaldrmu zarad nedostatka propisne opreme, lokalo pivo u bezbrojnim kafanskim baštama sa nizovima raznobojnih svetiljki, dok se svake večeri takozvani „siti“ pretvarao u šetalište koje je svoj epicentar imalo u Ulici kneza Mihaila, gde se nalazila takozvana štrafa, ono što drugi zovu korzo.
Taj se korzo razlikovao od svih koje poznajete jer nije imao „zavičajne klubove“, te skupove izgubljenih u tuđem (fol) velikom svetu, već samo „društva“ – svaka kompanija bila je otvorena, a u članstvo je ufur vodio isključivo preko teških kvalifikacija. Štrafa je bila mesto gde ste se mogli kvalifikovati za prvu ligu. Bilo je, opet, raznih liga. Na ćo šku kod „Ruskog cara“, koji će uskoro – kako čujemo – dobiti stari izgled (što je dokaz kako nam neke stvari dugo putuju iz dupeta u glavu), formirana je još ranih pedesetih prva beogradska švalerska liga, stil prepadanje. Njeni najpoznatiji šampioni otperjali su kasnije u (stvarno) veliki svet iz koga su se ubrzo vratili mrtvi. Drugi su došli do zaključka da je prepadanje riba nespojivo sa radnim vremenom od sedam do tri, misli se na radno vreme u ribnjaku, pa su se odali valjanju, posebnoj beogradskoj disciplini slobodne trgovine po kapijama; počelo je sa uvališkom štofova od koprive naivnim provincijalcima, a završilo se valjanjem „originalnih“ slika naših naivaca po raznim inostranstvima. Jedan od naših najpoznatijih valjatora umro je kao cenjeni galerista u Italiji, ostavivši iza sebe autobiografiju pod naslovom E, moj ofucani gangsteru.
Na uglu kod Francuske čitaonice i predstavništva „Er Fransa“ okupljali su se članovi superzajebantske lige, pa se prolazak tim delom Knez Mihailove nije preporučivao ukoliko ste u društvu devojke na koju tek bacate kuke: moglo bi vam se dogoditi da besprekornim udarcem šutnete zgužvanu novinu, kad tamo – cigla. Jedini ćošak gde se u ovoj ulici i dalje okupljaju ljudi, uglavnom rokerski „nju vejv“, jeste skver kod Akademije nauka i Američke čitaonice, no sada se to čini iz sasvim drugačijih razloga nego nekad, kada se tu nalazio hotel „Grand“ sa svojom poznatom kafančinom ka kojoj su gravitirali snagatori iz svih krajeva grada. Kod Engleske čitaonice, dva bloka dalje, nalazila se poslastičarnica „Kalemegdan“, ispred koje se okupljalo verovatno najšarenije društvo, svi oni koji su izbegavali usku specijalnost: tu se pio liker, obično zeleni ili žuti, oba izvanredni purgativi, pričalo o Elvisu i Rožeu Vadimu i stvarali najluđi planovi kako dospeti na naslovnu stranu upravo pokrenutih Večernjih novosti, pa je, u cilju toga, ovde i isplanirana prva krađa jednog motornog vozila u Beogradu. Radilo se o jednoj vespi, ali ne onoj koju je vozila Beba Lončar u filmu Ljubav i moda.
I najzad, na uglu kod tadašnje Likovne akademije (danas FLU), na kamenim ispustima te lepe zgrade u čijim se nekadašnjim dućanima učio večernji akt, bilo je steci šte onih sa umetničkim ambicijama. Tu su se, pored kosmatih tipova sa velikim blokovima, mogli videti mnogi budući glumci, čija se škola nalazila nedaleko, u zadnjem prolazu robne kuće „Mitić“, tamo gde su se unosili tada veoma moderni linoleumi, pa onda oni koji su planirali da počnu sa pisanjem čim uhvate malo slobodnog vremena, muzikanti i neki koji se danas bave filmom, plus pokoja zgodna curica na putu ka Činečiti i svetskoj slavi. Razmenjivali su se primerci predratnih izdanja Ničea, Špenglera i Berđajeva, strpljivo skupljala kinta po kinta za litar garantovano prirodnog crnog vina sa eksplozivnim punjenjem kod Proke i Nemanje, u bifeu „Plavi Jadran“, koji danas služi kao stovarište praznih pivskih flaša i kao sećanje na ulaz u nekadašnji prvi „državni“ disko-klub „Adrijatik“, koji je, sa svoje strane, želeo da konkuriše tada famoznom Klubu studenata umetničkih akademija, mestu sa koga su, iznervirani lošim repertoarom beogradskih bioskopa, direktno u istoriju umetnosti otišli oni o kojima i danas pišu novine uvek kada njihov dopisnik ne zna šta da počne u Parizu.
Posle je sve počelo lagano da nestaje. Junaci Knez Mihailove su ostareli, a novih je bilo sve manje: grad je postao prevelik da bi čitav stao u samo jednu ulicu, i tada je već mogao da se nazre kraj njegove legendarne otvorenosti, pa, samim tim, i gluvarenja kao stila života. Upravo u tom času beše odlučeno da se Knez Mihailova pretvori u pešačku zonu. Sada se još ne može reći da li je ta odluka došla prekasno ili prerano.
Iz knjige „Beograd za početnike“ Bogdana Tirnanića