Aleksandar Bjelovuk: Umetnik je ostao vlasnik života

RAZGOVOR SA MULTIMEDIJALNIM UMETNIKOM IZ VUKOVARA

Rad u prištinskom “Jedinstvu” je toliko proširio moje horizonte, da vlastiti identitet ne mogu doživeti bez tog dela života, kaže Aleksandar Bjelovuk, koji je dao idejno rešenje za projekat „Cvet mira“, planiranog da se izgradi u Vukovaru kao poslovno-turistički objekat.

 

„Kad čovek izađe iz pakla, kad preživi pakao i uzme kičicu da se izrazi, od najmanjeg pokreta, sve je umetnost, sve je praznik, sve je lepota nad lepotama, jer život je pred njim, jer umetnik je ostao vlasnik života. On najednom uviđa da je obožen, da mora da nastavi svoju stvaralačku misiju i da od svega što mu je pri ruci, da od svih tih krhotina, sastavlja jedan novi svet“.

Ovako je književnik Radovan Vlahović opisao generaciju umetnika slikara i multimedijalnog umetnika Aleksandra Bjelovuka, rođenog 1968. godine u Vukovaru, koji je nošen vihorom rata boravio nekoliko godina na Kosovu i Metohiji, zatim u Švajcarskoj, ali se na posletku vratio u rodni grad gde i danas živi i stvara. Sa iskrenim zadovoljstvom dao je intervju za prištinsko “Jedinstvo” u kome je i sam radio kao novinar i govorio da su novine kao rudnik, koliko god da novinari pišu, tekstova uvek treba još…

Kada ste i kako došli na Kosovo i Metohiji iz ratom zahvaćenog rodnog Vukovara?

– Zapravo, nisam prva generacija iz moje porodice koja je došla na Kosovo i Metohiju. Prvi su bili moji baka i deda koji su u Kosovsku Mitrovicu došli par godina nakon Drugog svetskog rata. Deda je bio monter centralnog grejanja za industrijska postrojenja, a baka je bila pozorišni radnik, sufler i inspicijent. Moja malenkost je tu tek druga generacija koja je dospela u Prištinu pod nevoljnim okolnostima, ali što se pretvorilo u veliko lično zadovoljstvo jer sam imao prilike upoznati, raditi i družiti se sa mnoštvom predivnih ljudi – Darinkom Jevrić, Acom Rakočevićem, Radetom Zlatanovićem, Mirkom Žarićem, Nikolom Beševićem, Ljiljom Staletović, Milovanom Vitkovićem, Petrom Đuzom, Mikijem Savićem i mnogim drugima koji mi neće zameriti što ih nisam spomenuo, jer mi pamtimo sve ali novinski stupci ne dozvoljavaju nedogledno nabrajanje imena i anegdota. Priština je tada bila takvo mesto, koje bez obzira što nije imalo Dunav ili ličke krajolike, kao najbolji melem je lečilo sve naše izbegličke rane otvorene udruženim zločinačkim poduhvatom tadašnjeg hrvatskog vođstva nad Srbima koji su vekovima živeli u okvirima današnje Republike Hrvatske. Ni danas taj problem nije rešen, i Hrvatska ne dozvoljava povratak preko dvesta hiljada Srba na svoja ognjišta. Najbolja slika koliko je Priština i Kosovo i Metohija bilo naklonjeno prognanim Srbima iz RH je to što su nedugo nakon dolaska na KiM osnovali svoje kulturne institucije, kao što su Odbor za očuvanje tradicije, kulture i običaja Srba iz Hrvatske, kulturnoumetnička društva, pevačke grupe i dr. a za sve to su omogućena sredstva i adekvatan prostor. Dakle, delili smo sve, i dobro i loše, sa našim dobrim domaćinima, kosovskometohijskim Srbima.

Kako ste krenuli sa slikanjem i da li je talenat bio dovoljan za umetničko stvaranje ili ste se negde usavršavali?

– Prvi susret sa likovnom umetnošću imao sam kao sasvim mali dečak predškolskog uzrasta, i to mi je bila jedina zabava u gastarbajterskom stanu u Nemačkoj gde su me roditelji odveli s početka sedamdesetih godina prošlog veka. Majka me tada učila da crtam Diznijeve junake i pravim njihove gipsane figurice koje sam kasnije bojio. Kasnije sam saznao kroz majčine priče da je njoj ljubav prema slikarstvu preneo prof. Vlado Marenić, njen profesor likovne umetnosti iz vukovarske gimnazije. Mogu da se pohvalim da sam u Prištini imao tri izložbe. Jednu u Univerzitetskoj galeriji, drugu u privatnoj galeriji Inkon, a jedna je bila kolektivna na Jesenjem salonu ULUS-a KiM. Iako tada nisam mogao upisati likovnu akademiju u Prištini, često sam bio u ateljeima redovnih profesora FLU, Zorana Jovanovića Dobrotina, Zorana i Zorice Furunović i Petra Đuze. Nešto sam o likovnoj umetnosti, u šali rečeno, “krao” od njih, a nešto su mi oni sami nesebično darovali. Sve su to preskromni džinovi, tajno blago naše kulturne baštine.

Kada ste iz Vukovara devedeset i neke došli u Prištinu jedno vreme radili ste u “Jedinstvu” kao novinar, a potom ste sa porodicom otišli u Švajcarsku, ali niste tamo ostali?

– Rad u prištinskom “Jedinstvu” je toliko proširio moje horizonte, da vlastiti identitet ne mogu doživeti bez tog dela života. Nisam se radovao odlasku sa KiM. Švajcarska je bila svojevrsno mučilište za moj duh. Možda je to nekom ispunjenje snova, ali za mene je to bilo veliko razočarenje. Tu mi je često dolazila na pamet misao “dajem carstvo za konja”. I tako je i bilo.

Koji su motivi dominantni na Vašim delima i može li čovek da se isceli od svega preživljenog tokom ratova?

– U dvadeset godina, koliko je prošlo od mog boravka na Kosovu i Metohiji, smenjivale su se faze u mom likovnom izrazu. Od betonskih fraktala koji su bili izloženi u Zagrebu u galeriji SKD Prosvjeta 2004. godine, pod nazivom “Prizori jutarnjeg realizma”, do crnog tuša na beloj podlozi na kartonu, ulja na platnu većeg formata do pre nekoliko godina, pa do “redy made” objekata i videoinstalacija. Smatram da “ready-made” objekti i instalacije najdirektnije prenose tu vrstu energije koja vlada ratnim zonama. Beleženje je u tim prilikama mnogo važnije od isceljivanja. Za umetnika je najvažnije da svedoči. Previše bi bilo da još i leči. Bilo sebe, bilo druge. Naročito ako niko i ne želi biti “izlečen”.

Pre dve godine dali ste idejno rešenje za monumentalni “spomenik” Cvet mira, koji je bio u planu da se gradi na području Vukovara. Da li se ta ideja realizuje i kakve ste problem imali s tim?

– Monumentalni arhetip Cvet mira, zamišljen je toranj visine cca 170 metara, koji bi bio dominantni poslovnoturistički objekt ovog dela Evrope. Sa sto hiljada metara kvadratnih poslovnog prostora, ogromnim restoranom na prvom nivou i vidikovcem na drugom nivou, telekomunikacijskim centrum na vrhu, energetski samoodrživ i kao pomoć u energetskom napajanju besplatnom električnom i toplinskom energijom grada Vukovara, bio bi generator privredne prekretnice cele regije. Od siromašnog i bezperspektivnog grada i kraja, Vukovar sa okolicom bi se pretvorio u grad u koji se rado dolazi i rado živi. Ovaj projekt je ušao u zvanični popis projekata za Obnovu i razvoj grada Vukovara do 2022. godine. Deklarativna podrška je bila od svih županija, gradova i lokalnih uprava u Hrvatskoj. Projekt je tada podržao i kabinet predsednika RH Ive Josipovića i kabinet predsednika vlade RH Zorana Milanovića, ali i pored svega toga nije zaživeo, a mene samo što nisu rastrgali lokalni jastrebovi. Bilo je pokušaja da me se baci u blato i zgazi. Da nestanem.

Stvaralac ste sa velikom energijom i nepresušnim idejama. Gde ste sve izlagali i na kakav ste prijem kod publike nailazili?

– U Hrvatskoj sam izlagao uglavnom u skromnim srpskim prostorima u Zagrebu, Borovu, Vukovaru, Trpinji… a u inostranstvu u Štutgartu, Londonu, Atini, Torontu… U Srbiji to je Priština, Šid, Beograd, Kikinda, Novi Bečej… Kakav god da je čin izložbe, ona uvek pobuđuje pažnju, pa tako i sa mojim izložbama. Važno je da se događaju takve stvari. To nas gradi.

Kako ste se i zašto usmerili na multimedijalnu umetnost?

– Ne mogu sebi obezbediti doslednost u jednom mediju jer je danas jako teško izdržati umetnost materijalno, pa tako radim u onome u čemu imam najviše trenutnih mogućnosti. Zato sam ja multimedijalni umetnik. Tako se to zove, iako bih ja sebe nazvao i drugačije.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo