SLOVO O AVDI
Obućarski kalfa Avdo Serdarević, rodom iz Ljubinja, radio je kod moga oca i bio partizanski simpatizer. Taj Avdo je mene svakog dana slao na Železničku stanicu da brojim koliko tamo ima mrtvačkih sanduka spremnih za put i za svaki sanduk mi je davao određenu sumu novca.
Krajem zime 1943. godine ponovo su u Bugojno došli Nemci. Sada u borbi sa partizanima koji su odstupali prema Neretvi. Prve nemačke jedinice prošle su kroz čaršiju jednog popodneva, a zatim produžile prema Gornjem Vakufu. Dolazak nemačkih trupa je pratio jedan nemački avion tipa „Henšel“ (jednomotorni visokokrilac), koji je letio u pravcu Gornjeg Vakufa, istočno od Bugojna u prostoru između reke Vrbas i planina Kalin, Rudina, Radovan i Vranica.
Od tog dana Nemci su skoro petnaest dana neprekidno kuljali prema Gornjem Vakufu, i dalje prema brdskom prevoju Maklen, gde su vođene ogorčene borbe. U jednom momentu, izgledalo je da su partizani potisli Nemce prema Bugojnu, što se videlo po tome što su oni u samom mestu pojačali straže, i pravili zaklone od papirnih vreća napunjenim peskom.
Na fudbalsko igralište, u blizini moje kuće, često se spuštao avion tipa „Roda“ u kojeg su Nemci ukrcavali svoje teške ranjenike i odvozili u Sarajevo.
Na železničkoj stanici svakog dana je bilo desetak mrtvačkih sanduka načinjenih od obične neobojene jelove daske, u kojima su Nemci vozom odtpremali svoje poginule vojnike.
*
Obućarski kalfa Avdo Serdarević, rodom iz Ljubinja (Hercegovina) radio je kod moga oca i bio partizanski simpatizer. Taj Avdo je mene svakog dana slao na Železničku stanicu da brojim koliko tamo ima mrtvačkih sanduka spremnih za put i za svaki sanduk mi je davao određenu sumu novca. Naravno da sam ja kao dečak išao za tim da dobijem više novca, pa sam počeo da lažno povećavam broj sanduka. Kasnije kada se broj sanduka koji dolaze povećao, delom stvarno, delom radi moje korekcije, Avdi nije ništa drugo preostalo već da smanji sumu koju mi je davao za svaki sanduk posebno.
Avdo je naučio mene i moga brata Dušana kako da, na lukav način, prekidamo nemačke telefonske veze, što se radilo tako da se sa obe strane kabla stavi parče kože (boksa), a onda se preko kože kabl pritisne običnim kleštima. Pritom, aluminijumska žica pukne, ali izolacija koja je bila od neke plastike, ostane čitava, pa je posle teško naći gde je žica prekinuta. Mi smo po Avdinom upustvu prekidali nemačke telefonske žice kad god nam se pružila prilika. Moram reći da sam ja na tom poslu bio manje hrabar nego moj brat Dušan, pa sam zato ja uvek bio onaj koji je čuvao stražu, dok je on prekidao žicu.
Kasnije bi se nas dvojica malo odmakli i iz prikrajka posmatrali nemačkog vojnika-vezistu, koji bi nekad i po čitav sat tražio gde je prekid, da bi na kraju, revoltiran, jednostavno odsekao dvadesetak metara žice i zamenio je novom. Interesantno je da bi se taj vojnik-vezista ubrzo pojavio, čim je veza bila prekinuta.
Bilo je još raznih nestašluka. Pored igrališta na koje su sletale nemačke „rode“ bila je jedna velika trešnja u čijem hladu su Nemci čuvali burad sa benzinom u koju smo mi sipali vodu, pa je avion kad bi uzleteo često počeo da kašljuca i to nam je izgledalo vrlo zabavno. Grupa dečaka u kojoj je pored mene učetvovao moj brat Dušan, Slobodan Praljak, Omer Omanović i Nazif Ćatić (kojega ću se sa posebnom tugom sećati do kraja žvota) to je izvodila tako što su jedni zagovarali nemačkog stražara, a drugi sipali vodu u burad sa benzinom. Istine radi i ovaj put moram reći, da sam ja uvek bio oprezniji, pa sam bio malo podalje i čuvao stražu dok su oni radili radnju.
Ali da se opet vratim Avdi koji je bio rodom iz Ljubinja i strahovito mrzio Nemce i ustaše. Jednom prilikom je na sred čaršije sreo jednog svog rođaka koji je bio u ustaškoj uniformi zloglasne Francetićeve crne legije, i bez obzira što je okolo bilo puno Nemaca i ustaša, počeo da ga grdi i pljuje. Naravno da je bio odmah zatvoren i pretučen. Od sigurne smrti ga je spasio dobar prijatelj moga oca Hrvat Slavko Kalinić, koji je išao kod zloglasnog Kuštre (kojega neki pogrešno nazivaju Uštro) i nekako izmolio da Avdu pusti na slobodu.
Kada su, mislim, u avgustu 1943. partizani prvi put oslobodili Bugojno, Avdo je stupio u slavom ovenčanu Treću krajišku brigadu, koja je desetak dana pre kapitulacije Italije krenula prema Dalmaciji.
Poslednji put sam video Avdu u Mrkonjić Gradu negde pred Božić 1944. godine. Treća krajiška je usiljenim maršom išla prema Banja Luci, pa iako su nemački „Henšeli“ svaki čas naletali, bacali bombe i mitraljirali, ja sam uporno stajao pored ceste i čekao da vidim Avdu. I konačno kad sam ga ugledao, priletio sam da ga pozdravim. On se mnogo obradovao kad me je video i iz džepa italijanske bluze koju je imao na sebi, izvadio i dao mi šaku oraha, i rekao: „Evo ti i bježi dalje, vidiš da avioni mitraljiraju“.
Tada sam zadnji put video Avdu. Kasnije sam čuo da je preživeo rat i da je živeo negde u Zemunu, ali nikako nisam mogao pronaći njegovu adresu.
Ostala je samo uspomena na jednog čoveka koji mi je bio drag i ostao u lepom sećanju.
Autor: Branko Mićić