SEĆANJE NA PROSLAVU ROĐENJA HRISTA
Dolaskom komunista na vlast, ratna 1941. godina bila je prekretnica u proslavljanju najradosnijeg hrišćanskog praznika. Zapis o Božiću koji se slavio u pravoslavnoj porodici u bosanskom mestu Bugojno pre rata, ostavlja trag o božićnoj radosti onog vremena.
Božić 1941. godine bio je poslednji Božić u našoj kući doživljen onako kako su naši stari vekovima slavili, sve dok je bila živa očeva sestra, pokojna tetka Bosiljka. Ona je za Božić spremala pogaču „česnicu“ u koju bi se stavljao srebrni novac. To se radilo prvog dana Božića u rano jutro.
Smatralo se da će onaj ko nađe taj novac u sledećoj godini biti sretan. Pre Božića bi u jednu posudu spremila pšenicu i dve sveće. Jednu trokraku (koja se sastojala od tri sveće povezane u jednu) i jednu za mrtve. Trokraka sveća se stavljala u žito i palila pre početka božićnog ručka koji je počinjao rano (mislim oko 8 sati u jutro), nakon što bi se muškarci vratili iz crkve.
Istovremeno se palila i druga sveća namenjena za mrtve.
Za Božić se obavezno klalo jagnje koje se peklo u pekari kod Sime Devića u jednoj velikoj tepsiji u koju se slivala masnoća što se cedila iz mesa u toku pečenja, i to se zvalo kapljevina.
Iako smo u kući imali sto za kojim se svakog dana jelo i ručavalo, na Božić se obavezno jelo za sofrom, koja se čuvala u podrumu, i u toku godine koristila za razvijanje jufki za pitu.
Pre ručka, a po povratku iz crkve svi ukućani su se, uz čestitanje, „Hristos se rodi!“, „Vaistinu Hristos se rodi!“, mirbožili, što se radilo tako da su dvoje po dvoje, pružali jedno prema drugome kažiprst desne ruke, i govorili, „mir, mir mir, božji pir“, dok im se vrhovi prstiju ne bi dotakli.
Inače u narodu je bio običaj da se prvog dana Božića svi koji su bili posvađeni, moraju pomiriti i da su svi dužnici trebali do Božića svoj dug izmiriti.
Ručak je počinjao tako što se u jedan tanjir nalila kapljevina pomešana sa medom. Taj tanjir je najpre išao okolo od jednog do drugog i svi su se u njemu ogledali. Smatralo se da će onaj koji vidi svoj lik na površini kapljevine doživeti sledeći Božić, a onaj ko se ne vidi, u toku sledeće godine će umreti.
Posle ogledanja svi su redom u kapljevinu pomešanu sa medom umakali komade odlomljene česnice i to jeli.
Može izgledati čudno da se slaže slana kapljevina i med, koji je sladak, ali se meni to tada nije činilo neukusno. Uostalom, to je bio jedan stari običaj koji se u našoj porodici održao od davnina sve do moga vremena.
Nakon što bi svako bar jedanput umočio komad česnice u kapljevinu sa medom i to pojeo, počinjao bi redovan ručak.
Na sofru se iznosila supa, ostala jela, pečeno jagnjeće meso, kolači i voće. Ručak je uz nazdravljanje počinjao sa rakijom (obično bi se reklo: živima na zdravlje, a mrtvima pokoj duši), a na kraju se obavezno pilo vino, kojim su se, kada se ručak završi, gasile sveće.
Kada ručak bude završen i sve se skloni, obično bi svi legli da spavaju, jer po starim običajima, prvog dana Božića, nije bilo poseta, drugog dana se posećivala najbliža rodbina, a trećeg komšije i prijatelji.
Jedina iznimka bio je polaznik. To je bio dečak koji bi u ruci doneo jabuku, u koju je bilo zabodeno nekoliko metalnih novčića. On bi došao da prvi čestita Božić, da slučajno kakva žena ne bi toga dana prva došla u kuću, jer bi to bio baksuz. Polaznik je redovno počašćen i darivan, ali nije ručao zajedno sa ukućanima.
U našu kuću bi obično trećeg dana došao Kosta Popadić, i pred njega bi se iznela rakija i pečena jagnjeća plećka. On bi fino seo za sto, a zatim bi nožem skinuo sa plećke sve meso koje bi uz priču i rakiju pojeo, a onda bi počeo da u plećku gata.
Sećam se da, ako bi na najužem delu plećke ostao komad žile, on bi to nazivao ular, što je značilo da će godina biti bogata i berićetna, jer je ular naziv za konopac kojim se vodi konj.
Neki mali zarez na plećki, on bi nazvao „raka“, što znači grob, a to je znak da će neko umreti.
Gledalo se dalje i kakve je boje plećka koja je na nekim mestima znala biti modra. Šta je to značilo, ne znam, ali znam da se uvek tražio odgovor na pitanje da li će biti rata. Odgovor na pomenuto pitanje je bio važan, jer je poslednji rat (onaj 1914. godine) za Srbe u Bosni značio veliku patnju i nevolju.
Tetka Bosiljka je umrla pred sam rat 1941. Godine. Kažu da joj se Bog smilovao da ne doživi nove patnje i nevolje koje se ubrzo došle.
Autor: Branko Mićić