DOČEK, ČEKANJE I (D)OČEKIVANJE
Moramo se podsetiti institucije čekanja, jer čekali smo mnogo i mnoge od malih nogu. Prirodno je nešto ili nekog čekati. Doček Nove godine nam je svima bilo i ostalo kao nešto mnogo važno u životu.
Upravo smo sa ushićenjem i radošću dočekali Novu godinu, a mnogi (d)očekuju ispunjenje lepih želja i to isto žele i dele drugima.
Moramo se podsetiti skoro institucije čekanja, čekali smo mnogo od malih nogu – mamu, tatu, dedu, babu… Početak škole, raspust, kraj godine, letovanje, i da ne nabrajam sve šta smo čekali. Drugove smo i devojke čekali kod Konja, kod Jata ispod sata, na aerodromu…
Prirodno je nešto ili nekog čekati, a najradosnije čekanje je prvorođenog deteta, naročito sa radošću i veseljem. Majka čeka povratak sina iz vojske ili isceljenje drage osobe, eto to su razlozi za veselje.
Setimo se čekanja štafete kao nekakvo grozno idolopoklonstvo. Šta su hiljade i hiljade mladih morali da rade, vežbaju za veličanje ega maršala koji nijednu vojnu školu nije pohađao. Svakog 25. maja cela nacija je čekala tu štafetu!
Čekati Novu godinu nam je svima bilo i ostalo kao nešto mnogo važno. U stvarnosti, euforiju oko Nove godine nam je nametnula ideologija komunizama, da se umesto Božića proslavlja jedan sasvim i po svemu običan dan u kome se ništa posebno neće desiti, sem izuzetaka. Sve ovo nam je postalo neka vrsta svetinje – jedi, pij i veseli se.
Gubitak te veštačke radosti osetio sam još negde pre 15 godina. Kalendarski prelazak iz stare u novu godinu nije mi bio važan niti sam primao to veselje k srcu kao kada sam bio dete. Za veselje i proslavu valjda je potrebno nešto mnogo veće i snažnije od te prelazne minute.
Koliko novca se potroši na razne stvari u službi te proslave, a barem polovina tog novca se mogla usmeriti bolesnima, deci bez roditelja i krova nad glavom, bolnicima…
Ranije smo jedva čekali program na TV, a sada se sve ponavlja, pa čovek uz takav „veličanstveni“ program sedi, prejeda se i pije, sa očekivanjem da će mu Nova godina doneti sreću i boljitak. Pritom, kada čestitamo govorimo drugima ono najopštije „da ti se sve želje ispune“. Kakva nerazumna želja! A da li mi znamo šta neki ljudi žele? Ima pojedinaca koji žele zlo drugima, pa da li želimo da im se i takva želja ispuni?!
A samo jedno je važno – da nam Bog podari zdrav um, telesno zdravlje i da činimo dobro drugima.
Autor: Zoran Lazarević