KAO NEKADA
Ćutim jer mislim neće znati,
kakve me boli sada muče,
ali sve muke uzalud su,
srce joj ubrzano tuče…
Krijem jer mislim neće čuti
kako mi suze na jastuk liju,
-Kako si dete, celu noć sanjam
nekog opasnog pustahiju?!-
Smejem se jer mislim zavaraću,
tu brižnu dušu navek mladu,
ruku mi stegne iznenada
gleda me sa osmehom u tragu…
Pevam i mislim poverovaće,
veselom glasu što se ori,
-Pogledaj ruže ispred kuće,
iza leđa mi progovori!-
Eh moja mati, što navek čekaš
u senci starog jorgovana,
bodriš kada padam dok tajno plačeš,
ne daš da prestanem da se nadam…
Ima li te u oblacima,
ili suncu što šara mojim licem,
žuboru reke il krošnji lipa,
međ prolaznicima ove ulice..?!
Ima li te u ovoj pesmi,
stihovima koji me leče?
Ima li te u ovom gradu,
rumenilu što zna da šara veče..?
Ima li te među zvezdama,
jutru što uzdahom me budi?
Živa mi budi najmilija,
nežno me privij uz svoje grudi…
Kao nekada…