NEKA TE NEMA
Neka te nema više za mene,
nek ne postoje ni uspomene,
ni dodir nežni ni jutra snena,
neka, neka te nema…
Ne čudi se mojoj suzi u oku,
ne zameri mojoj bori na čelu,
ne smej se, kada mi usne u grču podrhtavaju, već znaj,
u tom trenu moja duša krvari.
Molim te ne dozvoli da osetim i vidim
zadovoljstvo na tvom licu
zbog postignutog cilja,
Ponizno molim ne ubijaj u meni
i onu zadnju klicu poštovanja!
Dozvoli mi, ako je to moguće
da pod okriljem ovog neba živim
dostojanstveno,
Ako mi pružiš ruku, prošetati ću te
kroz jedan vrlo lep i plodan život,
život pun ljubavi,
razumevanja i poštovanja.
A do tada, ne uživaj
da svakim danom šetaš
po mojim ranama i bez tvojih koraka,
one su preveliko breme za mene.
Znaš li možda, šta je Šantić rekao?!
Ako ne znaš reći ću ti
„Ostajte ovde, sunce tuđeg neba
neće vas grijati kao što ovo grije,
gorki su zalogaji hljeba
gde svoga nema i gde brata nije!“
Nemoj, nemoj mi zameriti,
to bi bilo i previše lako!
Pokušaj da me shvatiš,
a to je, mnogo, mnogo teže.
I bojim se da ćeš tada kao i ja
u nekom kutku, ili u trenutku
kada je noć prepuna svitaca
i razigrane mesečine, zaplakati,
onako kao što znamo,
iz duše, tiho, polako…
Neka, neka te nema…