NIKAD NIJE KASNO ZA LEPOTU

Celoga života sam imala problema sa samopouzdanjem i to pre svega zbog zuba…

 

Genetika je čudo. Kao da sam od tate nasledila malu vilicu, a od mame krupnije zube. Prosto u mojoj vilici za sve njih kao da nije bilo mesta. Shodno tome, nameštali su se kako su sami hteli. Dugoročno sisanje palca takođe nije pomoglo. Pre svega je moja leva jedinica stajala iskrivljena i izraženo istaknuta spram ostalih zuba.

Kao mala nosila sam sve moguće proteze. Osnovna je bila roze, sa žicom, relativno lako se stavljala, išla sam na podešavanja, zatezanja, kritike uglavnom zbog redovnosti nošenja, ali suštinski nikakvog efekta tu nije bilo. Sećam se međutim jedne druge varijante, proteze koja se nosila samo noću. Kačila se na neke prstenove na šesticama, na njima su se nalazili otvori za šine, u njih se nameštala žica koja se zatim vezivala oko potiljka i kačila poput kaiša. Nepotrebno je naglasiti količinu bola koju je sam taj proces nanosio svakog dana. Zbog pomisli na to da me uveče čeka takva golgota, ne retko bi mi čitav dan prošao u nelagodnosti. Kako bi se veče bližilo, sam odlazak na spavanje stvarao je u meni anksioznost i nemir. Uplakana bih se budila, spavajući malo ili loše, sa ranama na vratu, suvog grla i bolovima u čitavoj vilici. Da stvar bude još gora, kada sam imala trinaest godina, pojavila se neka popularna igra onesvešćivanja u kojoj smo navodno mogli da „vidimo“ nešto.

Bio je petak trinaesti. U trenutku kada sam već dovoljno puta ustala i čučnula, drug mi je prekinuo dotok vazduha, telefon je zazvonio, on i drugarica su se okrenuli i u tom trenutku su me ispustili. Pala sam direktno na parket i u jednom trenutku koji  se meni činio kao večnost, promenio se čitav moj život. Trauma koju sam doživela po buđenju se teško može opisati. Krv, rana, zub u ruci i slika u ogledalu, neverica i suze. Naravno da je zub koji sam slomila bio gornja jedinica. Naravno da sam sad morala mami da priznam da sam i pored njene zabrane učinila nešto što će dovesti do niza događaja, stresova i problema, narušenog samopouzdanja, bola i strahova. Naravno da je nadogradnja zuba koju sam tada dobila bila užasna, vidna, na pola zuba, sve sa horizontalnom crtom, druge boje u odnosu na ostatak zuba. Zubar je bio renomiran, školovan u Švajcarskoj i za to vreme važio za eminentnog. Naravno da i sad dok ovo pišem, sve te uspomene neprijatno naviru, ali sada nekako mogu da im se nasmejem.

Prošla sam sve što se proći može. Vađenje osmica, tačnije operaciju, lomljenje dve na delove, sve u vilici, vađenje svih četvorki, nošenje fiksne proteze, fiksatora. Iako nikad nisam imala problema sa samim zdravljem zuba, tek par karijesa tu i tamo, nošenje fiksne proteze mi je uništilo zubnu gleđ. Do te mere da je morala da se radi korekcija i da se na samu gleđ stavljaju plombe. Naravno opet se razlika mogla uočiti. Urađena mi je nadogradnja, zubni implant i to je bilo to. Od same konsultacije sam molila da poprave, da je zub preveliki, da mi lice ne izgleda simetrično i da generalno nije lepo. Ubeđivali su me da je to baš super. I ja sam morala da poverujem. Ipak su to bili i profesori i stručnjaci, a ja samo neki tamo pacijent.

Neko vreme kasnije, zub se ponovo pomerio, naravno, te je moj utisak bio pojačan samo, a moje nezadovoljstvo raslo iz godine u godinu, kao i sve vidnija razlika između tog i ostalih zuba.

Međutim, nekako život uzme svoj tok i ne ostane nam mnogo vremena da se svako malo bavimo svojim izgledom, ali mic po mic on neprimetno uzme ponešto od nas, od naše snage, od naše radosti i taj bol, ta svest da je nešto nedovršeno i nije kako treba tinja u nama i guši naš pun kapacitet da se posvetimo nečemu drugome.

Tako sam ja dugo baš odlagala trenutak da se uhvatim u koštac sa tim detaljem mog života, što zbog manjka vremena, a što zbog ogromnih averzija i nepoverenja prema svim zubarima i njihovim ekspertizama.

Onda sam jednog dana uspela da prelomim i na nagovor druga napravim svoj veliki korak, konačno. Malo je reći koliko mi je bilo teško, ali je ovaj zubar iz Beograda bio tu za mene svakog dana i vodio me kroz proces sa velikom brigom, uvažavajući sve moje i najmanje sugestije, tako da sam uspela da mu prepustim svoje poverenje i polako dopustim da taj proces dođe do samog kraja. Njegov tim koji je radio sam tehnički deo je fanatično i pod mikroskopom podešavao boje zuba kako bi delovale što sličnije okolnim zubima, što je na momente bilo čak i smešno, jer se retko sreću ljudi toliko fanatično posvećeni i zaljubljeni u svoj posao.

Od inicijalne ideje su potpuno promenili koncept (čak na svoju štetu da kažemo, jer su sa četiri zuba, sve radnje sveli na dva i uštedeli mi zapravo novac – zna se da cena zubnog implanta nije baš mala). Ostala je jedna faseta i jedan implant.


Da sam znala da će čitav proces trajati jedva nešto manje od dve nedelje i biti toliko bezbolan i zanimljiv, odavno bih se rešila muke i završila sa svim tim. Prethodno smo uradili i jedno beljenje, tako da je krajnji rezultat bio više nego fenomenalan.

Ne mogu da vam opišem koju je to celo iskustvo napravilo razliku u mom životu. I dalje ponekad jezikom prevučem preko zuba, samo da proverim jel i dalje stoje ravno i lepo i iznova se obradujem kad shvatim da jesu.

Nasmejte se.

To baš više uopšte ne boli.

Autor: Marija Gajić