NAREĐEN TRANSFER INDUSTRIJE
Od smrti nekadašnjeg doživotnog predsednika SFRJ govori se da je Tito prebacio fabrike i čitavu industriju iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju, kako bi ojačao ove republike. Izveštaj američke CIA donekle može da potvrdi ove glasine.
Jedna od omiljenih tvrdnji srpskih nacionalista je da su Slovenija i Hrvatska ”ekonomski procvetale na račun Srbije u sklopu paklenog plana Josipa Broza. Ova teza je ovim izveštajem CIA dobila potvrdu.
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata. U pitanju je CIA dokument pod šifrom RDP80-00810A008600430009-4.
Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb i Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore.
CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955. izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja ”planula“ dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s druge.
U izveštaju CIA RDP80-00810A008600430009-4 doslovno stoji da je sve rešio Tito. Navodno je ”odložio pripreme za transfer srpskih fabrika u interesu jedinstva partije”, ali je bilo očigledno da je ”podržao Slovence i Hrvate”.
Okosnica razdora, uz ”transfer fabrika iz Srbije u Sloveniju kada stručnjaci za električnu energiju budu na raspolaganju”, bio je i ”predlog za promenu rute dotadašnje Jadranske pruge”, koja je vodila od Beograda ka Baru, ka poželjnijem pravcu: Beograd – Sušak (danas deo Rijeke).
Jedna od omiljenih tvrdnji srpskih nacionalista tokom ratnih devedesetih godina je bila da su Slovenija i Hrvatska ”ekonomski procvetale na račun Srbije u sklopu paklenog plana Josipa Broza i njegovog consigliere-a (savetnika) Edvarda Kardelja”. Na neki način je ovim izveštajem CIA dobila potvrdu: organizovano je premeštanje više od 70 fabrika iz Srbije.
Navodi se da je u Osijek otišla fabrika sapuna, u Zagreb fabrika baterija, iz Beočina su u Split poslano postrojenje za proizvodnju cementa, takođe u Split je za potrebe brodogradilišta prebačena divovska metalna presa iz Kragujevca (tada najveća na Balkanu), čitava jedna električna centrala iz Srbobrana završila je kod Kranja, između ostalog čak i ergela rasnih konja iz Stare Marovice kraj Bačke Palanke…
Ondašnji poznavaoci prilika tvrde da je ”Fabrika automobila Maribor”, poznata po „tamićima,“, osnovana odlukom Ministarstva teške industrije – fabrika kamiona iz Industrije motora Rakovica razmontirana je i s kompletnom tehničkom dokumentacijom premeštena u Sloveniju.
Srpski ekonomisti su devedesetih godina prošlog veka tvrdili da bi ”Srbija danas bila balkanski Japan, a Hrvatska i Slovenija njeni Vijetnam i Laos” da je srpsko i crnogorsko rukovodstvo na ovakve namere smelo da kaže odlučno – ne”. Ali, Petar Stambolić i Blažo Jovanović, učesnici rasprave sa srpske i crnogorske strane, nisu se usudili Titu da kažu ni ”a”. Predsednik SFRJ ih je zbog poslušnosti nagradio brojnim foteljama.
Stambolić je bio i ministar finansija Srbije, potpredsednik Vlade Srbije, predsednik Vlade Srbije, predsednik srpske Skupštine, ministar poljoprivrede vlade FNRJ, predsednik Savezne narodne skupštine, prvi čovek Saveznog izvršnog veča. Političku karijeru je obogatio i predsednikovanjem Predsedništva SFRJ.
Blažo Jovanović nekada nije mogao ni da se seti koje je sve funkcije obavljao u Crnoj Gori i na saveznom nivou.
S druge strane, uz podršku Tita, kako konstatuje CIA, profitirali su sekretar CK SK Slovenije Miha Marinko i njegov kolega iz Hrvatske, Vladimir Bakarić, koji je vladao gotovo 40 godina.
Izvor: Newsweek.rs
Moji profesori istorije iz srednje skole su jos za zivota „druga Tita“ o tome govorili. Nije nam potrebna CIA da to znamo, ali hvala sto je objavila navedene podatke. A mozda cemo uskoro saznati i odgovor na pitanje: ko je srpske politicare i po kojim kriterijumima postavljao na mesta sa kojih su grabili, otimali i skrnavili tudju imovinu i stitili samo svoje interese?
Imala sam veliku cast i priliku da na tu temu pricam sa neprikosnovenim borcem iz Drugog svestskog rata koji je sa 14-est godina postao bombas, cija hrabrost i postenje su ga sa 39 godina zivota, u „mirnodopsko vreme“, zamalo kostali glave. Kada je to doziveo i preziveo, shvatio je.
Na pocetku 21.veka sam mu postavila sledece pitanje: Da li bi srpskom narodu bilo bolje da nisu ubijeni Ivo Lola Ribar i Sava Kovacevic (Sava je ubijen mucki sa ledja)? Odgovorio je kratko i jasno: Da. To su bili primeri za „neposlusne“.
Tako je partija ovog puta „pojela“ ne samo svoju decu, vec i ceo jedan narod. Pamcenje ovog naroda je sve krace i krace. Broj onih koji pamte je toliko mali da se smatra „statisticki beznacajnim“.
Davnog 7. oktobra 1915.god., pukovnik Dragutin Gavrilovic izdao zapovest: „…vi nemate dakle da se brinete za vase zivote, oni vise ne postoje….“
Zapoveste je svakog dana, u svakom pogledu, sve glasnija i dalje na snazi.
Uskoro ovaj narod nece ni postojati.
Pozdrav Redakciji
Stvarno nam je potrebna CIA da nam otvori oči i prijateljski ukaže na svu destrukciju komunističkog sistema u kome smo bili izloženi teroru punih četrdeset i više godina. Bez demokratije. Jeste da smo bili bezbedni, socijalno zbrinuti, zaposleni, obrazovani i sve ostalo što se ne može pripisati sadašnjoj situaciji, ali to je ipak bila genocidna tortura jednog despota, hedoniste, švalera, koga je ničim izazvan voleo narod. Ti isti republički vladari davno bi ostvarili svoje ambicije da iza tog despota nije stajao narod i pružao mu punu podršku u spoljnoj i unutrašnjoj politici, ravnomernom regionalnom razvoju. Trebalo im je punih deset godina posle smrti despota i tiranina da stupe na scenu i konačno razbiju sve što je izgradjeno. Konačno je došla demokratija i omogućila nam da sami biramo one koji će nas upropastiti.
Sve bi bilo tako kada bismo na celu situaciju prethodno sagledali sveobuhvatno. Međutim, kako je naša, humana, svest ne na tako zavidnom nivou mnogo toga nam je sakriveno izvan našeg „vidnog“ polja.
Tito nije bio čovek iz petog ili trinaestog veka već čovek koji je živeo u vremenu, još uvek, većine nas pa se mnoge stvari i detalji mogu nepristrasnije sagledati.
Lično nisam bio član tadašnjeg Saveza Komunista, iako moj otac jeste, pa je taj moj izabrani put meni doneo ne baš tako prijatne trenutke. Ali to je bio moj izbor i ne zbog politike i radnji tog jednog čoveka već zbog radnji većine ondašnjih zaposlenih ljudi. Svako je vrebao priliku da u skladu sa svojim mogućnostima i pozicijom zagrabi što više i što bolje bilo u skladu sa političkim stavovima bilo u skladu sa ličnim snalaženjem pa makar i mimo zakona.
Hoću reći da nepoštenje jednog čoveka, ma ko on bio, ne bi prosperiralo da je mnarod bio pošten, odgovoran, kreativan, radan i nesebičan.
Oni koji su bili bliže Titu ako ne fizički a ono po ideologiji, imali su veliki san da i sami jednoga dana postzanu tako „moćni“ i tako slavni. Istina je da ne mogu svi dopreti do takve pozicije već samo pojedinci. Svi ostali su bili izigrani jer su im snovi propali pa su izrasli u velike titomrzce i same partije i svega što je bilo ne samo loše već i dobro.
Nikada nisam išao da srećem Tita, odbijao bih kada je to bilo organizovano, uz reči da „on radi svoj posao a ja svoj.“
Kada se država raspala u njemu nisam video tako negativnu ličnost kakvom ga svi prikazuju, jer, ruku na srce, da su bili pošteniji imali bi vremena da nepristrasnije sagledaju i svoju poziciju i sve događaje u tadašnjem periodu.
U moru vukova koji kidišu na stado bilo je samo jedno pitanje, „Ko je više potkradao?“ Oni sa manjim ulovom bili su strašno ljuti što nisu više otimali…
Niko se nije zapitao kako su vodeće strukture odobravale kredite taman da sami nešto pokupuju a onda bih ih brzo zatvarali, Niko se nije pitao, bar od ekonomista, kako je moguće da krediti ostaju neplaćeni ili nevraćeni već ih pojede inflacija. Niko u tome nije video ništa neprirodno, da je to način da se potkrada ne zajednica već pojedine proizvodne fabrike…
Oh, priča je užasno duga a ja bih samo nešto istakao; Da sam ja bio na mesto Tita i da sam bio sa namerom da razvijem celu tadašnju zemlju da li bih nastopjao da neke proizvodne pogone prebacujem sa jednog kraja na drugi? Velika je verovatnoća da bih to učinio a verujem da bi to učinili i svi ostali. Jer, dobar domaćin neće sedeti zatvorenih očiju…
Da je to bio jedini čovek koji je uzimao cela ondašnja privreda bi bila mnogo bogatija i ne bi bila na ivici sloma. Da li sam tu pogrešio? Verujem da nisam. Evo primera; Kragujevac je desetinama godina proizvodio fiću a da ni jedan jedini šraf nije osavremenio. Nastavilo se tako sa još par tipova automobila. Svi inženjeri i tehničko osoblje su bili zarad drugih razloga. Nije bilo ništa bolje ni u ostaloj industriji. Recimo traktorskoj, ili proizvodnji klamiona i proizvoda za domaćinstvo.
Da smo bili bolji radnici, organizatori, kreativci… mi bismo do sada ustali kao feniks iz pepela. Ali mi smo jedino umeli da se nadmećemo ko će više bodova izfabrikovati za veći, bolji i noviji stan, za bolju poziciju a da nismo stasali za nju, za veće poslovne dnevnice a da nismi ni za kakav put… itd. itd.
Sve dok ne pogledamo u sebe i sagledamo da smo sami kreirali svoje živo blato mi nećemo podići glasvu iz ovog gliba još naredni vek, ako je uopšte i podignemo. Lošem radniku, stručnjaku, organizatoru uvek neko drugi smeta. Zašto?
Čak i de je autor teksta u potpunom pravu da smo mi bolji u preduzimljivosti i u ostalim kvalitetima sve bismo to do sada nadrasli. Pčigledno je da nismo.
Naučen sam da volim sve ljude i jednako sam voleo sve ljude u toj zemlji tako da ni danas nikog ne izostavljam nezavisno od svega što se dogodilo. Ali za bolje sutra u ovom podneblju neophodno je da ljudi ovog podneblja zaborave na prošlost i da shvate da za bolji život sutrašnjice jeste neophodna jedna nova svest – svest koja je iznad današnjeg stanja a samim tim i iznad onog koje je već minulo.
A svest nije isto što i intelektualizam jer svest je duhovne kategorije i ima posebne metode da se podigne i da se postane boljim, odgovornijim, nesebičnijim i daleko iteičnijim čovekom. Čovekom u kući, čovekom na ulici, čovekom na poslu, čovekom u društvu. To je ono što nama treba.
Prošlost pripada prošlosti.