OČI VELIKOG UMETNIKA
Čuveni slikar Klod Mone (1840-1926), jedan od začetnika francuskog impresionizma, u poznim godinama patio je od katarakte. Ova dijagnoza značila je da on više nije video boje istim intenzitetom kao pre, što ga je duboko žalostilo. Ipak, slikao je i dalje, uprkos teškom oštećenju vida.
Kada mu je dijagnostikovana bolest u Parizu tokom 1912. godine, Mone je imao 72 godine, ali je i dalje stvarao, iako je teška bolest uticala na njegov potonji rad.
„Sve u svemu, veoma sam nesrećan“: Klod Mone (1840-1926)
Neke od njegovih slika lokvanja i vrba, koje su završene u periodu od 1918. do 1922. godine, savršeno su ispoljavale ovaj njegov nedostatak. Osećaj atmosfere i svetlosti koji je bio karakterističan za njegove ranije radove nestao je, a umesto njega, javio se nedostatak plavičaste svetlosti i prisustvo neke mračne obojenosti.
Kako je Mone stario, problem sa vidom postajao je sve prisutniji, a on je pokušavao da uz dodatne napore drži paletu kako treba i ne izmeša boje koje je nanosio na platno. Jednom od svojih prijatelja, 1922. godine je napisao pismo u kom se požalio na svoje zdravlje.
Kada pomislim da sam dobro, moj loš vid učini da vidim sve u potpunoj magli. To izgleda veoma lepo, toliko da bih voleo da sam u stanju da sve to što vidim tako i prenesem na platno. Sve u svemu, veoma sam nesrećan.
Tokom 1923. godine, francuski slikar bio je podvrgnut dvema operacijama kako bi se uklonilo napredovanje bolesti očiju. Njegovo levo oko bilo je potpuno zatvoreno gustim slojem katarakte, dok je na drugo oko mogao jasnije da razazna boje.
Mone je bio skeptičan kada je u pitanju bila odluka o operaciji, posebno što ga je o njenim efektima upozorila slikarka Meri Kasat. Ipak, on je odlučio da operiše oči. U početku, umetnik je bio veoma razočaran, smatrajući da je odmor koji je usledio posle operativnog zahvata zapravo gubljenje vremena koje je koštalo njegovu umetnost.
U trenucima teskobe i depresije, slavni francuski slikar pokušao je i da skine zavoje. Svoje frustracije izrazio je i u pismu koje je poslao doktoru koji ga je operisao.
To je najveći udar koji sam mogao da podnesem i veoma mi je žao što sam se odlučio na ovu fatalnu operaciju. Izvinite što sam tako iskren, ali dozvolite mi reći da mislim da je kriminalno što ste me stavili u takvu situaciju.
Kasnije, doktor mu je obezbedio naočare specijalizovane za kataraktu, pa je Moneov vid bio ispravljen, ali slikaru je i dalje bilo jako teško da se prilagodi novim sočivima. On je nastavio da se žali svom hirurgu kako vidi iskrivljene oblike i prenaglašene boje, koje je opisivao kao “prilično zastrašujuće”.
Njegova umetnost se menjala, pa je tako u još jednom od svojih pisama zapisao sledeće:
Na kraju, bio sam primoran da priznam kako mi se slikanje pokvarilo i da više nisam u stanju da uradim nešto dobro. Zbog toga sam uništio nekoliko svojih slika. Sada sam skoro slep i moram da napustim svoje stvaralaštvo. Teško je, ali tako je kako jeste! Tužan kraj uprkos mom dobrom zdravlju.
Mone je za slikarskim štafelajem proveo više od 60 godina i za to vreme stvorio je veštinu slikanja, posebno ako se uzme u obzir da je ponavljao iste motive koje je nalazio u svom vrtu u Živerniju nadomak Pariza.
Motivima prirode, cveća, mostova i vode ostao je veran celog svog umetničkog života, samo su oni vremenom, prateći njegovu bolest, poprimali teške smeđe i mutne nijanse, umesto blistavih i sjajnih, kakvi su bili u realnosti i na ranijim slikama kada mu je vid bio savršen.