KO JEDINI POBEDJUJE VUČIĆA 
Da li neko može da pobedi Vučića? Ko može da pobedi Vučića na predsedničkim izborima? Ko pobedjuje Vučića u prvom krugu?
Mislite da je Aleksandar Vučić nepobediv na izborima i da nema ko da mu izadje na crtu? Varate se.
Ko može da pobedi Vučića na izborima od postojećih kandidata. Verovatno niko, Ali postoji jedna osoba koja ga pobedjuje možda čak i u prvom krugu izbora.
Najbolji kandidat za predsednika Srbije – Aleksandar Djordjević
Jedina osoba koja ne da može da izadje na crtu, nego da daleko iza crte od 7,25 m pobedi Aleksandra Vučića je selektor košarkaške reprezentacije Aleksandar Djordjević – Sale Nacionale.
Aleksandar Saša Djordjević, popularni Sale Nacionale bi bez problema pobedio na sadašnjim predsedničkim izborima, pod uslovom da on hoće tim igrama sa političkim izborima da se igra i da politička opozicija stane iza njega sa svojom partijskom infrastrukturom.
Pobedio bi Aleksandar Djordjević Aleksandra Vučića glatko, jer bi prvi put nakon dugo vremena glasači imali priliku da s radošću i entuzijazmom glasaju za političkog kandidata koji nema iza sebe ružnu prošlost, izdaje i prevare, demagogiju i zatiranje protivnika, nema ogromnu mržnju protivničkog tabora i gomilu zakeranja neodlučnih i poluodlučnih birača. Za Saleta bi se s srećom glasalo.
Iza Saleta Velikog bi stala cela sportska i ostala javnost, stala bi cela mladost Srbije i svi oni koji žele kvalitetnu osobu na čelu Srbije. Kvazi elita i intelektualni mudrijaši bi verovatno mudrovali i nalazili niz sitnih i nebitnih mana, mahali glavom, gunjdali, ali oni su mali postotak. Takodje i zaslepljeni partijaši narodnjaka bi ostali odani svom vodji Aleksandru Vučići i partokratiji, ali i oni se u manjini. Većina opozicionih navijača i većina navijača narodnjaka bi verovatno glasali za Saleta a ne za Acu.
Zato, na pitanje Ko može da pobedi Vučića na izborima za predsednika odgovor je jasan – Aleksandar Djordjević, selektor košarkaške reprezentacije Srbije, legendarni košarkaši u uspešni selektor.
A Srbiji treba na čelu dobar selektor.
Zašto Sale može da pobedi Vučića na izborima
Sale je svetska faca. Sale je za razliku od Vučića radio u tom svetu i tamo se dokazao kao svetska klasa. Saleta zna i ceni ceo svet, i njegovi protivnici. Aca nikada neće imati poštovanje sveta koje ima Sale.
Sale iza sebe ima trijumfe, pobede i uspehe o kojima Vučić može samo da sanja.
Sale je igrač koji je na terenu bio kapiten tima i glavni igrač. Sale je i kao igrač i kao trener vodio svoje timove do pobede, kroz timsku igru. Vučiću tim služi samo da bi se on istakao, to se lako prepoznaje.
Sa Saletom Srbija ima svetliju budućnost, sa Vučićem Srbija ima sadašnjost, pa će lako glasači proceniti kom se kandidatu prikloniti.
Aleksandar Vučić je predvidljiv. Sale je kreativac i ima mnogo više da ponudi. Uz to, Sale je i mangup. Basketaš koji zna kako se igra i pobedjuje ulična banda iz kraja. A Vučić je bio sa tim bandama navijača kao satelit a ne kao neko ko ih stavlja tamo gde im je mesto.
Uz to, možda nebitno ali zanimljivo jeste, Sale je All In Star predsednički kandidat – zna da bude brbljiv i svadljiv kao Vučić, liči na Sašu Jankovića i ima mangupske fore Vuka Jeremića
I ono najbitnije, Sale iako nema političkog iskustva, svega čega se dohvatio od toga je napravio uspeh. Ne bi mu bilo teško da nauči političke igre i da u njima bude dobar.
Ko ne bi glasao za njega? Da li bi Aleksandar Vučić smeo da izadje Aleksandru Djordjeviću na crtu?
Odmah dajemo tri glasa za Aleksandra V(elikog) Djordjevića!
P.S. Mnogima će pasti na pamet i Novak Djoković kao kandidat. Ali Novak je još u takmičenju, ne bi on imao vremena a ni volje sada da se bavi Srbijom dok ne završi svoju sportsku karijeru.
Zlatko Šćepanović
Bravo za ideju. Tako nešto i treba Srbiji. Zanimljivo bi bilo u izbornoj negativnoj kampanji, što je osnova naprednjačke politike, šta bi dežurne uvlake „otkrile“ o Djordjeviću. Zamislite dežurne analitičare, Vučićevića, doktore ministre, slučajne prolaznike, Sebastijana (da ne kažem Kurca), Pink, Studio B, Kurir, Alo, Blic, Telegraf, Novosti, i ostale nezavisne medije. Otkrili bi da predsednik ne može da bude bez kose, da nije uvek dao koš kad je bilo važno, da nije dovoljno obrazovan. A tek Cesid i Faktor plus i drugi stručni i nezavisni kreatori javnog mnjenja.
Srbiji treba „pozitivan šamar“ da se konačno trgne.
Ne bi državni tabloidi otkrili ništa novo o Djordjeviću, oni bi kreirali i stvorili ružne informacije o njemu. Bacali bi na njega sve što stignu da smisle.
A razlog tome je dobro objasnio Dr Slobodan Antonić u jednom lucidnom tekstu:
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/kovertlije/
Ko moze da pobedi Vucica? Samo NAROD!!! Treba bojkotovati izbore, ne izlaziti na glasanje, jer svi ponudjeni kandidati su postavljeni od kolonizatora. Svi do jednoga su agenti Zapada ili Vasingtona, preko kojih oni sprovode svoju kolonijalnu politiku. Od 2000-te godine svi predsednici i ostali koji su bili na vlasti, bili su postavljeni od Vasingtona. Cudi me da se do sada nas narod nije osvestio i shvatio da su tkz. „demokratski“ izbori u stvari prevara! Taj zapadni sistem „demokratskih“ izbora je i stvoren da ne bi narod izglasao svog predstavnika koji bi radio za i/u interesu naroda. Politicke partije postavljaju svoje kandidate koje propagandom naprave „spasitelja“ naroda koji ce ih odvesti u „svetlu“ buducnost, elektronskim namestanjem i prevarama ih dovode na vlast, da bi partija sprovodila politiku koju namece strani kolonizator. Narod im je potreban za pokrice njihove politike. U Americi Demokratska stranka, zatim vojno-industrijski kompleks, Pentagon, Vol strit, CIA i druge specijalne sluzbe (spijunske) su ulozili milijardu i 200 miliona u Klintonovicu, a ona nije uspela da pobedi Trampa. Snage koje su projektovale Trampa, su ulozile mnooogo manje para u njegovu kampanju, ali su mu namestili da pobedi. To im se desilo prvi put da ni ogromne pare nisu bile presudne, odnosno nisu pomogle. Bojktom i ne izlazenjem na glasanje, narod pokazuje da NECE njihove kandidate. Potrebna je borba.
Sad ću biti malo ciničan Angela na ideju „naroda i kolonizacije“ :-)
Zašto mislite da „narodu“ to smeta? Zašto mislite da bi se „narod“ bunio zbog toga? Da li pomislite nekada da je „narod“ zadovoljan sa tim?
I koji „narod“ je u pitanju, pošto se većini naroda manje više dopada to gde jeste i za koga glasa. Da im se ne dopada, ne bi glasali, pa bi imali revoluciju belih listića. Medjutim, narod je disciplinovan i glasa za kolonizatore koji ga vode.
Vidite, to je jako zanimljivo pitanje za razmišljanje o smislu života u društvu. Jer, verujem da je preko 90% ovog naroda već čulo tu frazu da mi imamo marionetsku vladu na čelu Srbije, da su predsednik i premijer Srbije i ministri samo plaćenici stranih sila pod kontrolom obaveštajnih službi i ambasadora (što su spisi Vikiliksa i delom pokazali), da na njih utiču tajne grupe i lože čiji su članovi, i da sve u svemu, ne vode svoju i nacionalnu politiku, već to rade za „svoje i tudje interese“.
Narod to sve čuje, promisli ili ne promisli, vidi ili ne vidi, slegne ramenima i nastavi dalje da živi po starom. Čak i izadje na izbore i glasa za kolonijalnog upravnika.
Zašto? Čemu? Kakav je to sindrom da narod glasa za kolonizatora? (kao psihološki sindrom u kriminalistici kad se žrtva silovanja zaljubi u siledžiju)
Ili to sve i nije tako, odnosno narod ne oseća i ne veruje da je to istina što se tvrdi da je pod kolonizacijom stranih interesa.
A možda jednostavno narod iako je osvešćen, neće u revoluciju, rat, borbu i stradanja. Više voli da živi mirno pod kolonizatorom, nego da se junači za svoju nezavisnost. Živi se i pod prinudnom upravom. To se inače i desilo u II svetskom ratu u Srbiji, za razliku od Hrvata koji su većinom voleli Nemce kao okupatore ali se i dobar njih digao na revoluciju kroz partizanske odrede, Srbi uopšte nisu voleli Nemce ali se nisu ni mnogo dizali na borbu protiv njih, izuzimajući manji broj njih u četničkim odredima.
Tako imamo paradoks da u Hrvatskoj masovno vole Nemce ali se i masovnije bore protiv njih (neko bi rekao da su se samo Srbi u NDH kao partizani borili protiv nemaca a ponajviše protiv ustaša), dok u Srbiji svi ne vole Nemce ali se malo ko bori protiv njih (mislim na Srbijance).
Zanimljiva su to pitanja.
Srbi nisu voleli Nemce, ali se nisu ni mnogo dizali na borbu protiv njih, izuzimajući manji broj njih u četničkim odredima????……..Da li je to neka novokomponovana doktorska disertacija na temu rehabilitacije četnika pod režimom naprdnjaka? Srbi i ostali Srbijanci čekali su da ih oslobode četnici, ili da dodju Srbi iz Hrvatske ili Crne Gore. Ima li kraja ovoj šizofreniji?
Ne znam šta je vama u glavi ali istorijski je poznata činjenica da nakon sloma Užičke republike partizanski odredi nisu imali neko značajnije dejstvo u Srbiji, već su svoje aktivnosti mahom sprovodili u Bosni i Hrvatskoj, odakle je i najveći broj partizana regrutovan. Ne vidim u čemu je tu šizofrenija?
Ne znam ni koliko vam je poznat podatak koliko je malo otpora bilo u samom Beogradu i koliko je serija Otpisani nerealna po pitanju nemačkih žrtava, pisalo se skoro o tome.
A tu je i dosta istini bliska teza da su partizani okupirali Srbiju uz pomoć Crvene Armije, jer da nje nije bilo i njenog prodora do Beograda, bilo bi gradjanskog rata u Srbiji izmedju partizana i četnika, nedićevaca i ljotićevaca sa druge strane, i neizvesno je ko bi pobedio u tom ratu. Da su se kojim slučajem Nemci povukli iz Beograda i grad ostavili Nediću i Ljotiću, da Rusija nije ušla u Srbiju i svojom silom slomila i Nemce i srpsku kvinslišku vladu, veliko je pitanje da li bi imali komunizam u Srbiji nakon II svetskog rata.
I to nema nikakve veze sa naprednjacima, ko njih uopšte i pominje, kao da vam se pričinjavaju iza svakog ćoška :-)
Priče „šta bi bilo, kad bi bilo“ ili „dobro poznati podaci“ ili „istini bliske teze“ – ništa ne može da zameni autentično svedočenje mojih roditelja, roditelja supruge, bliže i dalje familije, koji su bili savremenici dogadjanja i ne samo posmatrači već i aktivni učesnici u periodu pre, za vreme i posle rata.
A to kako bi bilo kad bi bilo, možemo da osetimo danas kad su na vlasti četnici, popovi, malobrojni velikoposednici i ostale manjine koje pokušavaju da se rehabilituju – nedićevci, ljotićevci. I dalje im smeta komunizam i imaju patološku želju da se nadmeću sa mrtvim Brozom. Bolesno.
Vi pričate svoje priče a ne ja gosn Zlatar. Pišem vam o nečemu što je verodostojno – komunizam nije postojao u predratnoj i ratnoj Srbiji kao preovladajuća ideologija i nikada ne bi zavladao da nije bilo ruske intervencije. Zato je nakon sloma komunističkog bloka tako brzo i temeljno nestao, jer je bio nametnut.
Komunizam nije samo nama nametnu. Silom je nametnut i drugim istočnim zemljama usled dogovorene podele sveta na blokove (poznati dogovor na Jalti 1943 godine izmedju Amerike, Velike Britanije i Rusije). Zemlje koje nikada nisu imale komunizam kao bilo kakav bitan faktor kao što su jaka katolička Poljska i Madjarska, ili šta da kažemo za Čehe i Slovake koji nisu ni znali šta je komunizam, a komunista nije bilo tek u Rumuniji i Bugarskoj, odjednom su silom ruskog oružja i okupacijom Crvene armije postale silom a ne milom komunističke zemlje.
Da li se nekada komunistički um zapita otkud komunizam u Poljskoj, Madjarskoj, Rumuniji posle rata kad tamo nije bilo više od par stotina komunista pre rata a nije čak ni bilo bilo kakvih značajnih partizanskih odreda tokom rata? Pročitajte malo istorije tih zemalja, iznenadićete se stvarnošću tog doba.
Kao paradoks, zemlja najbliža komunizmu je bila Grčka ali u njoj su se iskrcali saveznici jer je takav bio dogovor velikih sila. Jalta je definisala da se Srbija i Jugoslavija daju zajedno sa Bugarskom, Rumunijom, Madjarskom Staljinu da udje u njegovu interesnu sferu komunističkog bloka. Da su saveznici koji su terali nemce iz Grčke ušli u Makedoniju i Srbiju, a mogli su, ali iz navedenih razloga nisu ušli u Makedoniju, ovde nikada ne bi postala SFRJ i ne bi bilo komunizma.
Ljudima koji su zaljubljeni u komunizam je tako teško da shvate očigledno – da je komunizam uvezen silom u sve zemlje Istočne Evrope. I da komunizam nikada nije bila značajna ideologija kod Srba osim dok nije vladala komunistička dikatura.
Treba napomenuti nešto što je očigledno ali se o tome nikako ne piše: Najjači komunistički pokret je u ex Jugoslaviji bio i ostao u Hrvatskoj. Najznačajnije predratne komunističke vodje su mahom bile iz Hrvatske (tamo su i robijali) a i dan danas je Hrvatska najača po pitanju delovanja komunističke levice u ovom regionu.
Nije poenta gospodine Šćepanoviću koji je …..izam (komunizam, socijalizam, fašizam, ili slično) deklerativno bio zvanični i kako je nastao. Poenta je u državi koja je bila socijalno pravedna, ekonomski jaka, bezbedna, u kojoj je postojao mali broj bogatih i mali broj siromašnih. Većinu je činila srednja klasa ljudi koji su mogli da žive od svog rada, da zasnivaju i izdržavaju porodicu i da priušte sebi više od običnog preživljavanja. Ti isti su bili daleko od razmišljanja o velikim silama, njihovim uticajima i dogovorima, zakulisanim i drugim igrama, sferama uticaja.
Nisam „zaljubljen“ u komunizam, niti sam opterećen ideološki da bih se upuštao u kvalifikaciju imena sistema u kome sam živeo, kom …izmu pripada. Jedino su rezultati bitni, neka se zove kako hoće.
Sigurno da je na tom putu ondašnje Jugoslavije bilo i grešaka, zloupotreba, ostvarivanja ciljeva ne adekvatnim postupcima, ali to radi svaka vlast i uvek će raditi. I u to vreme je bilo mnogo paša i subaša koji su u ime i za račun sultana gospodarili, a to se posebno manifestovalo u sedamdesetim godinama kad je „sultan“ sa svojih 80-tak godina „spao“ na jedan pravi izvor informacija, a i taj izvor je uklonjen. Da li je kao takav mogao da vlada i drži konce u rukama?
Ne znam ko je i šta nametao i koji mu je cilj bio. Ako je uspeo, dobro je, ako nije – opet je dobro. Bila jednom jedna zemlja. I na kraju, uvek se zamera tom sistemu, oličenom u Brozu, da je bio protiv vere i vernika što nije istina – „sistem“ je odvojio crkvu od države a ne narod od religije. Što se mene tiče, svaki pokret, demokratski ili ne, socijalistički, komunistički, diktatorski, koji može da ostvari iste vrednosti je dobrodošao, bio on stvoren u državi ili nametnut sa strane.
Ne delim vašu sentimentalnost prema nekadašnjoj Jugoslaviji, jer to je bila država jednoumlja i niza restrikcija u svim aspektima života.
Ne znam što bih patio za Jugoslavijom kada postoje bolji uzori, kao što su jedna Austrija, Švajcarska, Francuska, Švedska, Amerika, Australija, Holandija, Belgija, Danska, Norvaška, gde su ljudi i u vreme Jugoslavije živeli lepše, bolje i pametnije, a žive to i danas.
Bolje da stremimo ka boljem, kao što su to navedene države, nego ka lošijem od toga, kao što je to bila komunistička Jugoslavija. A ta država je posebno bila loša zbog tog jednoumlja koje pominjem, tog zaglupljivanja od malih nogu u jednu demagogiju i utopiju, zaglupljivanje čije posledice sada tek osećamo kroz elitu koja nama vlada a potekla je iz tog miljea – sve su to deca komunizma sa moralnim kodom i vaspitanjem iz tog doba i od tih roditelja.