SENKA DUŠE
Pokušavam da načinim otisak moje duše
kad ćutke, kradom, samo tako
učini mi se da prestade moja ljubav
kada me tvoje misli zapostave
kad osetim, da mi više nisi inspiracija
da je muza mojih osećanja otišla
da mi je duša opet prazna
učini li mi se da sve je nestalo,
u pramenovima prozirne izmaglice
bez pozdrava
posle teških reči
kad se nema šta više dodati
ili oduzeti.
Zar tako ljubav prestaje i nestaje
zašto posle toliko malo toga ostaje
od onog što se zbilo
što je lepo bilo
toliko mnogo toga ode
briše govor tvoga tela
kad sam hteo da uživaš
da dodam adrenalin
i ubrzam otkucaje tvog srca.
Zašto nakon svega
brišu se osećanja,
ostaju same neke reči.
Zašto je bitna reč: duša
zašto zabole
kad kažeš da oko mene nema otiska duše
da je sve prazno
zašto zabole
odricanje sopstvenog života
svesti o sebi.
Duboko se pitam
šta ja to ne vidim
šta ja to ne osećam
šta ja to ne znam
a ti znaš!
Tesno je u mojim grudima
kroz njih vihor prođe
od kada si iznenada došla
uzburkala misli, srce i dušu
kazavši da sam
od bezbroj posebnih,
bio poseban
ostavila si i sliku svog mladeža
u mojim sećanjima
mekoću svoje kože
uzdahe, stisak, miris.
zaigrala si ples ljubavi
u mojim grudima,
postala si najlepši deo mene
a onda, kao da si
mojim životom tako brzo prošla
i naizgled,
a učini mi se
zauvek otišla.
I, kao da si ostavila prazninu
jer osetim
ne misliš više na mene,
nema anđela da me čuva…
Da li mi se, nakon svega,
čini da je duša tako velika
kao vasiona
u kojoj se sećanja gube
iako sam sledio putokaze
koje šutnja briše
ostavljajući bledi otisak,
tvoje senke.
Moje nebo nije daleko
ja i dalje starim,
živim na granici
između proživljenog,
doživljenog i nepoznatog
voleći ponovo
izgubljene duše.
Kakvo razočarenje…