POUKA SAVREMENOM ČOVEKU
Pritiskajući nekoga, mi samim tim potvrđujemo da se ne osećamo srećni. Pokušaj da ubediš nekoga da si u pravu na silu, označava da ono što ti radiš ni tebe samog ne ispunjava. Čovek koji je zadovoljan onim što radi ne pritiska ostale. On je srećan čovek.
Kada ti uznemiravaš druge ljude i pritiskaš ih, onda nisi u stanju da umiriš njihovu dušu, ne možeš da ih ubediš da izmene svoj život.
Na silu ne možeš da primoraš čoveka da izmeni svoj život, ne možeš da mu nametneš dobro na silu. Moguće je izmeniti jedino sebe. Zato tako često naše reči ne dopiru do drugih, nikoga ne ubeđuju i ni na koji način ne utiču na druge ljude.
Neka tvoje dete raste tiho i spokojno, ostavi ga na miru, ne drži mu lekcije. Probaj da izmeniš sebe. Postani po malo pustinjak, otšelnik.
Nije važno što živiš u gradu gde je buka i ludački ritam života, živi makar malo kao da si monah. Trudi se da se baviš sobom, neguj svoju dušu, sakupljaj u njoj spokojstvo, tišinu i sreću i kada ona bude preispunjena njima, ti ćeš biti u stanju da sva ta bogatstva predaš svom detetu bez mnogo reči i strogog ukoravanja njegovog ponašanja koja jedino mogu da iznerviraju.
Pritiskajući nekoga, mi samim tim potvrđujemo da se ne osećamo srećni. Pokušaj da ubediš nekoga da si u pravu na silu, označava da ono što ti radiš ni tebe samog ne ispunjava. Čovek koji je zadovoljan onim što radi ne pritiska ostale. On je srećan.
Reci mi, da li tvoja deca, ili tvoj muž, ili tvoja žena ili ostali ljudi vide da si srećan sa onim što činiš? Eto, ti ideš u hram – da li tebe čini srećnim život u Crkvi? Da li te to ispunjava mirom? Ako si miran, onda se ti nećeš o tome raspričati pred svojim detetom, tvoje spokojstvo je primetno samo po sebi i dete to shvata.
Kada si preispunjen srećom, ne osećaš želju da kažeš: „Ti moraš da ideš u hram!“
Ne primoravaš na silu, ne razdražuješ, već predlažeš, pokazuješ, prosto se osećaš srećnim i misliš: „Mene ne interesuje da li moji rođaci, komšije žele da idu u hram. Za mene je suština u drugom: da li sam ja koji idem u hram, kao sveštenik, kao obični hrišćanin – srećan? Ako sam srećan onda će oni to videti, o tome će im reći moje lice, moje reči, moje ponašanje. Ja ne mogu nikoga da primoram da živi mojim životom. Čak i Bog to ne želi, i On sam to ne radi“.
Arhimandrit Andrej Konanos