Srpska truba se iz celog regiona čuje – Pink muzika miliona

Hrvati i Slovenci svakako više vole jazz od Srba ali ipak više od jazz-a vole srpsku trubu u svojoj popularnoj muzici. Pogotovu kada se guze zavrte po stolovima zadimljenih kafana kad ta truba zasvira.

Da li je za to kriv Goran Bregović koji je svetski promovisao zvuk domaće trube kroz filmove Emira Kusturice a zatim i kroz sopstveni Orkestar za svadbe i sahrane ili je za dalje regionalno širenje kriv možda lucidni slovenački muzičar Robert Pešut Manjifiko koji zadnjih godina pravi hitove sa balkanskim muzičkim motivima (njegova je muzika za film Montevideo). Manjifiko je odličan muzičar iako voli da karikaturalno nastupa potencirajući balkanski kafanski life style.

A šta je to balkanski life style i gde je u svemu tome mesto trubi?

Za srpski narod i muziku truba osim što je deo nacionalne tradicije i pesme (Srpska se truba sa Kosova čuje), ona predstavlja i onaj atavistički impuls da se život živi punim plućima, da se u njemu uživa, lumpuje, seksira, osvaja, slavi pobeda, da se dobro zezamo. Jer truba ima tu moć da vas svojim zvukom energizuje i podigne vam adrenalin. Srpska truba je postala sinonim za dobru zabavu, opušteno do bahato ponašanje i veselje. Sve ono što i drugi narodi vole, ali se nekada stide da to i pokažu, dok nešto alkohola ne učini svoje pa uz turbo ritmove i sliku treskajućih guza i sami ne zaigraju na podijumu ili stolu. Truba je radost i veselje, igra i predavanje, srpska truba je deo radjanja, venčavanja i umiranja, od kolevke pa do groba, ona je svojim zvukom sam život.

Zato je Guča i njen sabor trubača postao centralno mesto veselja u Srbiji i regionu i oslikava ono što svako želi – život bez granica (čitaj život bez ograničenja).

A život je svuda isti i traži svoje izraze. Negde bude malo prefinjeniji u izražavanju, negde malo grublji taj izraz, ali što su ljudi kulturno i civilizacijski bliži, to se ti izrazi više kopiraju, mešaju i stapaju. U tom smislu sam u neko zadnje vreme malo pratio i slušao hrvatsku popularnu muziku i shvatio da je potpuno „made in Guča“, da su usvojili srpski muzički DNK uz sopstvene muzičke ukrase iz lokalne hrvatske tradicije kao što su tamburaši, mandoline, klape i koketarija sa globalnim trendovima.

Ali kao što mi je rekao jedan mladi hajdukovac pre par godina u Splitu dok smo se vozili njegovim kolima a on puštao srpske turbo hitove: „Ne meremo se mi napit i zabavit bez vaše muzike u klubu.“

Kada znamo koliko se braća Rvati i njihova elita javno gnušaju ćirilice i srpske kulture bilo kog tipa, možemo mirno konstatovati da je sindrom nazvan Srpska truba zapravo tajno i opasno oružje kulturne masovne odmazde prema našim zapadnim komšijama 

Uspeh srpske trube u Hrvatskoj je verovatno zasluga i hrvatske pevačice Severine koja je da bi se bolje plasirala na srpsko muzičko tržište prihvatila trubu (pa i srpske muževe) kao svoju muzičku pozadinu a onda se srpska truba ušetala prvo u hrvatske domoljubne kafane, klubove i kuće a kasnije i u produkcijske kuće. Sada svuda čujete kod hrvatske popularne muzike zvuk tipične „srpske trube“ i limenog orkestra iz Guče. Zasvirala srpska truba i na njihovom pragu i bez naše pomoći :-)

I na kraju je srpska truba stigla do Ljubljane, što sa našim gastrabajterima koji su tamo, što sa veselim Slovencima koji masovno dolaze u Beogradi i Guču na malo jeftine i razuzdane zabave. Slovenci verovatno više dolaze zbog ćevapa, jeftinog alkohola i seksa, ali ceo taj triling im se još više dopadne uz one divlje i primitivne ritmove koje emituju metalni trubački orkestri naše Šumadije. I to onda ponesu sa sobom u svoju deželu. A malo im i mi pomognemo uvozom srpske trube i muzike u Sloveniju.

Sećam se početkom milenijuma u Ljubljani, vozi nas jedan poslovni partner u svom Poršeu. Dobar auto. On je inače tipični Srbin koji živi dugo u Sloveniji, bavi se nekim misterioznim poslovima i zna sve što treba da se zna tamo. U jednom trenutku otvori krov svog Porše kabrioleta i pušta nama i prolaznicima glasno neku tešku „ćirilicu“, muziku tipa Južnog vetra, sa sve zavijanjima južnjačkih trilera kroz zvučnike i kaže: „Volim da ih (Slovence) nerviram. Oni svi ovo slušaju kod kuće ali se javno svi nešto femkaju i prave face kada čuju „ćiriličnu“ muziku. Udri bre!“

Ovakve muzičke diverzije srpskih komita redovno narušavaju diplomatske odnose izmedju Srbije i Slovenije, odnosno Srbije i Evrope, što nam daje izvesnost da nas toga radi nikada neće primiti u EU ali da će sve više slovenaca dolaziti u Guču. Pa sad kome se šta više isplati.

I malo će ko iz Jugoslovenske Europe (Hrvatske i Slovenije) shvatiti da muzičku okupaciju i srpski muzički kolonijalizam mogu da zahvale pre svega Pink televiziji i Grand produkciji, koji su putem malih ekrana, šljokica, oblina i divljih ritmova uneli ono pokvareno istočnjačko, puteno i tako zavodljivo za radni svet vrednih branitelja Europe. TV Pink je to tajno oružje srpske kulturne hegemonije a srpska truba je udarna igla, zvuk koji poziva na juriš horde sa istoka ne uredjeni svet Zapada.

P.S.

Adekvatniji naziv ove kolumne je Srpska se truba iz Zagreba čuje ali smo to namerno izostavili da se „braća Vlasi“ ne dosete