Sveti sveštenomučenik Montan i njegova žena Maksima

BEOGRADSKI RANOHRIŠĆANSKI MUČENICI

Sveštenomučenik Montan i njegova Maksima bili su sveti supružnici iz Singidunuma, čvrsti u veri u Isusa Hrista. Oni su odbili da prinesu žrtvu idolima zbog čega su ubijeni i bačeni u Savu 304. godine u Sirmijumu.

Tragovi ranog hrišćanstva na tlu današnje Srbije su veoma duboki i snažni. Oni su deo bogate antičke tradicije ovih prostora koji dosežu do prvih decenija apostolskog širenja hrišćanske vere na tlu Balkanskog poluostrva.

Takve duboke hrišćanske korene ima i naš Beograd, nekada antički Singidunum, čija je hrišćanska zajednica u odsutnim trenucima najvećeg i najbrutalnijeg dotad progona hrišćana početkom 4. veka dala svoj stostruki mučenički rod, svedočeći time istinitost vere kojom su živeli i kojom su u smrt smelo koračali.

Danas se uglavnom za prve, imenima poznate singidunumske, odnosno beogradske, mučenike uzimaju Sveti Ermil i Stratonik (26. januar po novom kalendaru), koji postradaše za vreme Likinijevog gonjenja. Međutim, i pre njih u Crkvi su poznata imena i žitija još šest beogradskih svetitelja. Oni su postradali za Hrista nekoliko godina pre ovih mučenika i njihova na nebu ispisana imena su: Sveštenomučenik Montan, njegova supruga Maksima, Sveti Ermogen i Fortunat, Sveti Donat i njegov brat Venust.

Svi su oni postradali 304. godine, kada se neznabožački svet u svom samrtnom ropcu svom svojom žestinom okomio na hrišćane da ih konačno zbriše sa lica zemlje. Glavni sprovoditelj ovog plana je bio Dioklecijanov savladar i zet Galerije koji je stolovao u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici. Tako je unutar Rimskog carstva posebno teška situacija za život hrišćana bila upravo na prostorima njegove jurisdikcije, koja je pokrivala i teritoriju današnje Srbije sa dvema rimskim provincijama koje su se tu nalazile – Donja Panonija u Sremu i Gornja Mezija na prostoru današnje centralne Srbije.

Žitije Svetog Montana i njegove supruge Maksime nalazimo u ruskim i rumunskim izvorima, ali i u mnogobrojnim drevnim, pre svega, latinskim tekstovima stare crkve. Na osnovu njih saznajemo da su ove dve svete duše živele u Singidunumu krajem 3. i početkom 4. veka, gde ih je u februaru 304. godine zatekao početak progona. U gradu je progon sprovodio guverner Prob. Njegova svirepa „efikasnost“ u sprovođenju odluka edikta, po kome je samo mrtav hrišćanin bio dobar hrišćanin, je dovodila ondašnje hrišćane pred težak izbor da li da ostanu i da zasigurno budu pogubljeni ili da beže i pokušaju tako da spasu živu glavu. Sveti Montan i Sveta Maksima, sledeći Hristove reči: „Kad vas poteraju u jednom gradu vi bežite u drugi“ (Mt. 10, 23), uputiše se u obližnji slavni hrišćanski grad Sirmijum, gde je u to vreme stolovao nadaleko poznati episkop Irinej.

Božija volja, kako piše u njihovim žitijima, beše da se ove dve svete duše ovenčaju najvišim dostojanstvom svedočenja i mučeništva za veru. Njih na putu za Sirmijum zarobljavaju rimski vojnici i odvode guverneru Probu. Čim je ispitivanje počelo, Sveti Montan je ispovedio svoju veru u Gospoda i priznao je da je sveštenik. Nakon za to vreme uobičajenog procesa, Prob je zatražio od njega da prinese žrtve idolima što Montan odbija. Na suđenju guverner se služio lepim rečima i smicalicama ne bi li ga preobratio. Međutim, Montan je ostao čvrst i nepokolebljiv u svojoj veri. Objašnjavao je sudiji da bi prinošenje žrtava idolima bilo ravno odricanju Isusa Hrista kao Gospoda i Gospodara neba i zemlje, i on je prosto odbijao da to učini. Revoltiran i osujećen ovakvim beskompromisnim držanjem, a nameravajući da iskoristi slabosti „nežnijeg pola“, Prob pozove Svetu Maksimu i suoči je sa Svetim Montanom. Oboje su izvedeni na glavni most na reci Savi u Sirmijumu gde se suđenje i nastavilo.

Plan je bio jednostavan. Trebalo je Maksimu jer je žena, istovremeno slatkim rečima, ali i ucenama i pretnjama privoleti da se odrekne hrišćanske vere. Kada ona to učini, onda ju je trebalo iskoristiti da svog muža nagovori da i on isto učini. Ali, ovaj naizgled lukavi plan nije bio izvodljiv. Prob nije računao na jednu Maksiminu vrlinu, odnosno njenu vatrenu veru. Na Probova pitanja je odgovarala sa snažnom i postojanom verom u Gospoda Isusa Hrista. Tako da Maksima, ne da nije učinila ono što je namislio guverner, već je ova čudesno hrabra žena zatražila od Proba da bude mučena zajedno sa svojim mužem sa željom da i ona postane Hristova mučenica. Vreme na suđenju je neumitno teklo i guverner je uvideo da je njegova zamisao propala.

Među okupljenim narodom nastalo je komešanje, ljudi su sve glasnije počeli da komentarišu Maksiminu nepokolebljivost i odlučnost. Plašeći se da bi mnogi iz okupljene gomile mogli da postanu hrišćani pod uticajem Maksiminog držanja na suđenju, guverner na prečac odluči da prekine proces i da im oduzme ovozemaljske živote.

Postoje dve verzije njihovog smaknuća. Po prvoj verziji, dva velika kamena su im okačena oko vratova, na svakog po jedan, i tako su bačeni u reku da se utope. Druga verzija žitija govori da su im prvo odrubljene glave, a da su nakon toga bačeni u reku Savu. Slavna končina ovih hrabrih mučenika za veru se dogodila 26. marta 304. godine.

Nedaleko od mesta suđenja, rizikujući svoje živote, hrišćani su izvukli njihova tela i glave iz reke. Njihove mošti su naknadno prenesene u Rim i sahranjene u grobnici Svete Priskile, gde su i ostale 1500 godina. Godine 1804. nekoliko grobova je otvoreno i otkrivene su mnoge mošti koje su prikazane u Rimokatoličkoj Crkvi. Među otkrivenim moštima nalazile su se i mošti Svete Maksime koje su bile izuzetno očuvane. Papa Pije VII je ove netljene mošti predao uticajnoj rimskoj porodici Sinibaldi koja ih je čuvala preko 100 godina u svojoj privatnoj kapeli.

Godine 1927. mošti Svete Maksime predate su na čuvanje katoličkom monaškom redu Poor Clares of San Lorenzo u Rimu, odakle su kasnije prenete u Čikago gde ostaju 40 godina. A onda počinje seljenje moštiju iz jednog manastira u drugi, od jednog sveštenika do drugog. U jednom trenutku postojala je opasnost da završe na gradskoj deponiji. Tako bi se i dogodilo da nije bilo oca Džozefa Loura, katoličkog misionara, koji ih je uzeo kod sebe. Nakon njegove smrti, mošti su trajno date na čuvanje katoličkom manastiru Byzantine Poor Clares of North Royalton, Ohio, gde se i danas nalaze.

U Srbiji postoji posebno poštovanje i slavljenje Svete Maksime. Njoj se upućuju molbe za molitveno zastupništvo pred Gospodom za mir na Kosovu, zaštitu pravoslavne porodice i posebno za zaštitu žena sveštenika. Manastir Halmiris u Rumuniji kao svoje zaštitnike ima ovo dvoje velikih svetitelja Pravoslavne Crkve. Gde god da su njene mošti dolazile, jačao je kult Svete Maksime za čije molitveno prizivanje se vezuje i mnoštvo čudesnih iscelenja i drugih dobročinstava prema svima koji su joj sa iskrenom verom prilazili.

Mučeničko stradanje Svete Maksime i danas mnoge inspiriše, a verne u Hristu posebno nadahnjuje. Ovakvo držanje jedne žene sveštenika pred svojim mučiteljima u vremenu neznabožačke tame Staroga Rima, koja se suprotstavila zlu sa neverovatnom hrabrošću i voljom dajući svoj život za Gospoda, inspirisalo je bezbroj ljudi da pođu za Hristom bez obzira na cenu koju mogu platiti.

Sveti Sveštenomučenik Montan i njegova žena Maksima slave se 26. marta po Gregorijanskom kalendaru.