VERUJEM
Umirem i padam,
dižem se i rađam,
iznova ko feniks
iz sivog pepela,
al još uvek ljudskoj
dobroti se nadam,
sve dok duša bude
stanovnik mi tela.
Verujem u stisak
ruke kod pozdrava,
nepisano pravilo
karaktera ljudskog,
u uzdah i suzu,
u bol i u vrisak,
kad ujede jezik
nekog nama bliskog.
Verujem u osmeh
kad se oči smeju,
tup izraz usana
neveru mi stvara.
Bez smisla bi osto‘
čovečanstva greh,
da Božanstva nije
s nebeskog oltara.
U ljubav se uzdam,
u moral čoveka,
te bez strepnje gledam
na budućnost sada.
Želje svoje neću
nikad da obuzdam,
da i za smrtnike
još postoji nada…
Zato neću prestat’
dobru da se nadam,
sve dok duša bude
stanovnik mi tela
i da se ko feniks
iz sivog pepela,
kada mrem i padam,
ja iznova rađam!