HTEDOH DA TI NAPIŠEM PESMU
Ne mogu ti reći da te volim,
te reči prosto, neće da krenu.
A ja te sanjam iz noći u noć,
blistavu, mirnu, toplu i snenu.
A zašto bih rekao
kad nećeš da čuješ,
niti za mene hoćeš da znaš,
od mene bežiš, drugom ljubav nudiš,
dušu svoju njemu hoćeš da daš.
Kako nešto bez reči da kažem,
i kako moj glas da dođe do tebe?
Jedini način je mrtvo slovo,
ko’ što sam i ja mrtav bez tebe.
Htedoh onda, da ti napišem pesmu,
da pričam o tebi i tvojoj lepoti,
o ružama belim i stazi života,
po kojoj tvoja duša laticama hodi.
Al’ misao teška kroz glavu mi prođe,
trgnu me naglo iz polusna,
maleno pero spustih sa strane
i odvojih čelo od dlanova.
Zašto napisati reči
koje niko ne sme da zna?
Zašto pretvoriti u slova
ljubav koju osećam ja?
A svaka pesma je pesnikov život,
ono što on krije u sebi,
zbog čega noću ispija vino,
dok pero drži i misli o tebi.
Zašto da otkrijem tajnu svoju,
zašto da drugi čitaju to?
Kad ništa dobro to donet ne može,
i sebi mogu prizvati zlo.
Izvini, ali ne mogu…