DOGAĐAJ IZ DAVNINE
Narodna priča o basarskom popu govori o tome kako se dogodilo to da jedno selo nikada ne izgradi svoju crkvu niti da u njemu prislužuje sveštenik.
Išao neki pop da se kupa, pa kraj izvora zaboravio mantiju i kapu s jednom knjigom. Tu naiđe jedan seljak, spazi zaboravljene stvari, pa više od šale obuče mantiju i natuče kapu na glavu.
Onda priđe izvoru da se u vodu ogleda:
“Bre, pa ja sam si pop, kao i drugi popovi!”, uzviknu on ugledavši svoj lik u vodi.
Zatim počne glasno da razmišlja:
“Što bi i ja bil pop! Ete, selo Basara b’š si nema popa, a ja sam si tam’n istinsći pop”.
Razmišljajući tako digne se ovaj promućurni seljak i ode u selo Basaru te se sa seljanima dogovori da im bude pop. Potom ode vladici da ga zapopi. Vladika mu reče da on ne može da bude pop pošto ne zna ništa, pošto nije učio nikakvu školu, a to što ga je selo izabralo za popa, to mu ništa ne pomaže. Tako govoreći, vladika mu pruži jednu knjigu da vidi zna li bar da čita. No kako je seljak bio nepismen, to počne ovako da priča:
“Gospodi, pomozi ni, daj mi život i zdravlje. Če dojdu seljani i ja če im čitam, pa ču na godinu da uznem dvesta ovna, sto za men’, a sto ču otkaram na vladikutu”.
Čim vladika ovo čuje, uzvikne radosno:
“Dobar si, mož’ da ostaneš pop”.
Ipak, vladika zadrža seljaka, te ga nekoliko dana podučavaše molitvama.
Posle toga vrati se seljak u Basaru i poče da popuje. Ali kako nije bio pismen, to nije znao kada su Poklade, zapravo kada počinje Veliki post. Međutim, znao je koliko dana traje mrs od Božića do Poklada. Stoga, da ne bi pogrešio, jer je morao seljanima, koji takođe nisu znali kada počinje post, kada ovaj nastaje, odbroji onoliko kamenčića koliko ima mrsnih dana. Ove kamenčiće stavi u jedan lonac i počne svakog dana po jedan da vadi, te kada kamenčića bude nestalo, tada nastaje post. Ali njegova popadija, koja nije mogla da podnosi post, kad god bi pop izbacio kamenčiće, ona bi ih vraćala ponovo u lonac.
Pop se počeo čuditi što već jednom ne dolaze poklade, ali ipak nije mnogo brinuo. No jednog dana ode pop poslovno u jedno drugo selo i kad spazi da su oni davno već zapostili, kao lud se vrati u Basaru i vikne na svoje parohijane:
“Bre pezevenci li jedni, prokleti da ste što blažite. Kod onija dole u Izvor lazarice igraju, a kod vas još poklade nesu došle!”
Seljaci kad ovo čuše, budući vrlo pobožni ljudi koji su predano vršili sve verske običaje, verujući da je pop svemu kriv, skočiše i prebiše ga tako da je posle nekoliko dana umro. Od tada selo Basara nema ni svoju crkvu ni svoga popa.