NAJVEĆE PRIZNANJE
Veljko Milković je novosadski pronalazač koji je posle decenija predanog istraživačkog rada i nagrada koje je dobio u zemlji i inostranstvu, zaslužno doživeo i najveće priznanje za svoj rad, a to je da se njegovo ime našlo u udžbeniku za osnovce.
Milković je posle 114 pronalazaka, od kojih se 36 uveliko primenjuje, 12 knjiga prevedenih na svetske jezike i dokumentarno-igranih filmova snimljenih po njima, nakon brojnih domaćih i svetskih nagrada, doživeo i najveću afirmaciju za svoj rad – njegova dostignuća postala su nastavno štivo učenicima osnovnih škola.
„U udžbeniku za 7. razred osnovne škole, iz predmeta Tehničko i informatičko obrazovanje, autori Ivan Tasić i Dragan Glušac učenicima preporučuju moja dostignuća“, kaže Milković.
Iako istoričar po obrazovanju, Milković je jedan od najvrednijih pronalazača u zemlji. Voleo je, kaže, da izučava pronalazaštvo u prošlosti, ali i da se bavi futurističkim projektima.
Uz ostale izume, vlasnik je i 25 patenata iz oblasti mehaničkih oscilacija. Njegov dvostepeni mehanički oscilator je 2006. godine proglašen za jednu od stotinu najboljih energetskih tehnologija u svetu, pošto ovaj izum na mnogim mašinama omogućava uštedu energije od čak 12 puta. U pitanju je naizgled jednostavan patent: pumpa za vodu kojom je Milković uspeo da uzdrma temelje nauke, pa ga je američki „Nju enerdži kongres“ preporučio za člana Grupe novih izvora energije koji će se primenjivati u budućnosti.
„Istraživači iz Teksasa napravili su mašinu po tom modelu“, kaže Milković, a naftne i energetske kompanije sa Novog Zelanda, iz Rusije i Kine, kao i pronalazači iz sveta, oplemenili su mašine po njegovom patentu.
Takođe, Milkovićevo ime se našlo i u knjizi fizičara NASA Brajana Bereta, koji je našeg inovatora svrstao među imena kao što su Galilej, Njutn i Tesla. Ni kod kuće nije prošao nezapaženo.
Na izumima je, priča on, i sam počeo da radi kao dete. Ali, strast i znatiželja mogle su da budu i fatalne po njega. O tome nerado priča. Posle gimnazije teško je stradao kraj Dunava od paklene naprave zaostale iz Drugog svetskog rata.
„Više godina sam se lečio, pa sam studije istorije upisao sa šest godina mlađom generacijom. Zbog tih povreda proglašen sam za stopostotnog invalida, pa nemam zvaničnu radnu biografiju. Radim u stanu, a spavaća soba mi je „i radna i paradna“. Tu primam goste, kolege inovatore, tu su mi i improvizovana laboratorija, radionica, biblioteka… Ranije sam živeo od invalidnine, a sada od donacija koje su mi obezbedili pronalasci“, priča Milković.
Jedan od većih donatora je vlasnik londonske kompanije „Akord kace“ Robert Šenk, inače rodom iz Pule, koji je za njega saznao preko interneta, a potom došao i da se lično upoznaju.
„Biti pronalazač je teško, pa mnogi talenti od toga beže i ostvaruju se u nečemu drugom. Od pronalazaštva se teško može živeti. To uspeva retkima, a radi se neprekidno“, objašnjava Milković.
Autor: Ljiljana Milovanović