POZDRAV PROLEĆU
I opet, ko nekad, proleće je svuda…
Radosno minuh starih jela red;
ćutah u šumi; slušah pesmu ptica
i devojaka; domu dođoh.
Bled
sunca već trag se gubi, stiže sen…
Ja nepomičan kraj prozora snim,
daleko tamo tamni gledam lug.
I šapćem: treba da prizivam veče,
da življenja toplog zaboravljam krug,
daleko da je ona koju ljubim,
neveran da je i poslednji drug.
Ali ti cvetaj, proleće, ti cvetaj!
Umorno ja se smešim igri tvojoj,
od svetloga ti lišća pokoj tražim…
Veče je, veče – prvi sjaj na vodi,
senke su mirne i bde u tišini,
zaborav ovaj duši bolnoj godi.
Još čas! I radost zaigraće šumna
i nenadno snovi vratiće se stari
i zaricanja mlada i bezumna.
Žurno ću hteti na pute, na pute,
ma kud, za drugom gde druga još ima,
a svuda mesec, mir i rosa spaće
po čarolijskim ponoćnim poljima…
Tako ti dođeš, proleće, i svuda
treptiš – u vetru, u valu, visini,
i želje budiš: jednom ljubav, plamen,
a drugima se smrt najdražom čini.