TETKA OLGA
U početku je sve bilo kao u bajci. Njeni su mislili da je srećna. Ali, niko ne zna šta se događa iza četri zida. Muškarci znaju da prikriju tamnu stranu svoje ličnosti. Ne kaže se zalud u ovom kraju: „Dok te mami, i šećerom te vabi, a kad te premami, i hleba ti zabrani.“
„Ako sam ja ono što imam i ako izgubim ono što imam, šta sam onda ja?“ Erik From
U starom albumu okrzanih ivica i požutelih stranica nema njenih slika. Ona živi u sećanju kao strašna opomena u porodičnom ženskom rodoslovu. Sumнjičavom oku pripovedača zvuči kao bolna uspomena.
Drugi je i ne pamte ili ne znaju ništa o njoj. Pripovedač može da kaže po navici, da se takve sudbine u ovoj porodici pojavljuju u šestom kolenu. U gladnim godinama rađaju se muška deca, a u blagostanju ženska deca. Neki govore da će se ovo pleme ugasiti, jer „žensko dete je tuđa kuća“, a u ovoj porodicu se rađaju muškarci „od kojih nijedna žena nije pobegla“.
Ljudi ih pamte po čestitosti i daru za pričanje priča.
Gospodin Šuša
Onaj ko pripoveda ovu priču je izvesni gospodin Mijat Šuša, potomak ove porodice. Bio je dete kad se ovaj događaj zbio. U to vreme ništa nije razumeo, ali kad je odrаstao shvatio je komplikovanost muško-ženskih odnosa.
Bila je vesela, bele kože i gotovo prozračna, nežna, plavuškasta, više smeđa, kovrdžave kose, plavih gotovo modrih očiju. Ako se zaneseš i više je gledaš, mogao bi videti svoj odraz u njima. Njen veseli glas i pesma terali su tugu. Nema momka, muškarca, žene koji je ne bi pogledao. Bila je miljenica porodice. Sve joj se ugađalo i činilo po volji.
Jesenjeg dana, kad prođe Gospojinski post, pred njihovu kuću dođoše prosci bogatog trgovca Jovana Kuge. Olga ne htede da čuje za Jovana.
Reče: „Da je valjao, do sada bi se oženio. Ne bi mene čekao. Zalud su mu njegove pare kad je već prevalio četrdeset. Udaću se za koga ja hoću i tačka.“
Jovanov otac reče: „Ne valja, ćerko, odbijati prvog prosca“. Jovan, gotovo suznih očiju rekao joj je: „Nikad srećna nećeš biti!“
Svake nedelje dolazili su prosci, a ona ih je odbijala i svakome nalazila manu. Te „onaj ima kriv nos“, „majka mu je veštica“, „otac probisvet“, te „onaj je sipljiv“…
Na vašaru pored crkve ugleda je Nenad Vujica, mladić, gorštak, crnih i prodornih očiju. Da se upozna sa njom, nagovori oca da kupe volove koje prodavaše Olgin brat. Kasnije je svakog dana dolazio, a sve po izgovoru da je vidi. Olgi se poče dopadati momak pomalo pričljiv i lepuškast. Sedmog dana je zaprosi i Olga ode u novu kuću.
U početku je sve bilo kao u bajci. Njeni su mislili da je srećna. Ali, niko ne zna šta se događa iza četri zida. Muškarci znaju da prikriju tamnu stranu svoje ličnosti. Ne kaže se zalud u ovom kraju: „Dok te mami, i šećerom te vabi, a kad te premami, i hleba ti zabrani.“
U nekim porodicama sreća koju prikazuju svetu je samo privid, laž i gluma. Bila je rob svoje mladalačke zaljubljenosti i ludosti. Počeo je zaključavati u sobu gde su njih dvoje živeli. Ako bi želela njegova rodbina da je vidi, izlazila bi da ih posluži, pognutih očiju i nasmejana. Kad bi čavrljala s nekim, smeškala se, dobijala bi njegove prste na obrazima kao pečat. Počela je sve više da ćuti, da skriva modrice i suze. Lice joj više nije bilo belo, prozirno, već tamno i staro. Nenad saznade da je trudna i poče opet da je pazi i neguje.
Negde, pred porođaj, kad je niko nije pazio reši da se vrati u rod. Htela je da bude srećna sa onima koji je vole i koji je prihvataju baš kakva je. Nije je zanimalo šta će svet pričati i što će je osuđivati. Ako im se ne bude dopadalo, otići će ona sa svojim detetom i na drugi kraj sveta samo da mu ojačaju krila. Nije više htela da joj neko meri reči i broji zalogaje, da umesto milih reči dobija modrice i ožiljke na srcu.
U planini, u snegu, sustiže je muž i vrati je kući. Porodi se u teškim mukama. Rekoše da ima vrućicu i da je dete muško, nedonošče. Rođen pre vremena, plakao je tanjušnim glasićem kao neka tičica ostavljena na milost i nemilost. Uvili su ga u ponjavu, doveli dojilju da ga nahrani. Nije prestajao da plače. Sutradan, rekoše da su oboje umrli.
Vratiše je u rod da je sahrane. Nenad je pred svetom, besan i ljut urlao: „Nek je teraju odakle je došla. Dete koje je pod skutom nosila, nije moje!“
Priđe mu Gvozden, njegov drug, ošamari ga i reče : „Rđo jedna, uništio si anđela! Pričaju ljudi da se odiva nikad ne vraća u svoj rod, a da to ne donosi dobra“.
Posle nje umre joj sestra, majka i otac od tuge za njom. Na kraju groblja napravili su spomenik i napisali: „Ovde počiva Olga Vujica, rođena Šuša sa svojim tek rođenim sinom. Spomenik podiže porodica Šuša“.
Pop Vito
Posle dvadeset godina u kuću Olginog brata, iznenada, banu pop Vito. U ruci je nosio neki plavi koverat. Okupi porodicu i reče: „Doneo sam Nenadovo pismo, moli Vas za oproštaj“.
„Kakav oproštaj?“, upita Olgin brat.
„Moli vas da mu oprostite što je ubio vašu sestru i sestrića, jastukom. Inače, neće moći da umre. U velikim bolovima i mukama je. Doziva Olgu i čuje detinji plač“.
Olgin brat Blagoje, posle uzdisaja i dugog ćutanja, reče: „Ko sam ja? Ko? Mali čovek. Ja mu opraštam, a gospod Bog neka mu sudi. Nadam se da su moji sada našli mir negde na nebu“.
Pripovedač se seća da je njegov otac otvorio kutijicu sa slikom mosta na Miljacki, stavio u njega pismo. U toj maloj kutijici nalazila se biserna ogrlica, srebrene minđuše i prsten.
„Eh, što ti je život, stane u kutijicu!“