IZBOR PO MERI SAVESTI

Za koga glasati na izborima i zbog čega. Odgovor na pitanje ko je najbolji kandidat za mene i moju zemlju

 

Za koga glasati na izborima – pita se pola Srbije danas. Prateći predizbornu groznicu u Srbiji lako se shvati da su ljudi kod nas navijački raspoloženi, energizovani i ostrašćeni, te da većinom nemaju nikakvu širu sliku i perspektivu budućnosti. Svi su u borbenom raspoloženju da sada i odmah nešto promene preko noći ili se grčevito bore da se ništa ne promeni, ni za dlaku. Vlada strah od sadašnjosti i strah od budućnosti, uz niz još drugih strahova koje politički kandidati podgrevaju, uz tek malo ponudjene nade i entuzijazma.

Za koga glasati na izborima za predsednika Srbije

Za koga glasati na izborima je vaše lično pitanje i zavisi od mnogo toga što vas kao ličnost oslikava. Koga volite a koga ne, kakve moralne vrednosti imate, da li vas zanima ili vas ne zanima politika, koliko interesa imate u svemu ovome i još mnogo toga.

U razgovoru sa prijateljima oko pitanja za koga glasati na izborima meni smeta jedna očigledna neodredjenost kod srpskih glasača. Mnogo njih ne zna za koga bi da glasa, a mnogi koji i znaju rade to iz nekih čudnih pobuda, da li zato što su protiv nekoga ili nečega, da li im se neki polotičar svidja ili ne svidja.

Politički izbori u Srbiji su mahom očajnička potreba navijača za pobedom, jer smo mi navijačka zemlja. I tipično potrošačko društvo.

Kad kažem „navijačka“, to znači da se ljudi svrstavaju u tabore, potpuno gubeći svoj identitet i nezavisno razmišljanje, koje i kada ga ima, potpuno je prekriveno podaništvom prema partiji ili vodji kojeg slede. Da je to tako, najbolje svedoči naša politička stvarnost u kojoj ne postoji ideologija – skup ideja i vrednosti koje neka politička partija promoviše a sledbenici slede i za njih glasaju.

Sve veće srpske partije su u tom smislu potpuno slične, bezlične i amorfne, baš kao i njihovo biračko telo. Birači su spremni da jednu partiju koja gubi odmah zamene partijom koja dobija – to su takozvani preletači. I čitava naša elita u svim sferama života je preletačka, ogroman broj njih menja političke stavove samo zato što se vladajuća partija promenila, i gledaju da se približe bliže vatri. Ta neautentičnost domaćeg čoveka, taj nedostatak principa, čojstva, na kraju i junaštva koje proizilazi iz lične utvrdjenosti, dovelo nas je do toga da imamo amorfnu masu sledbenika a ne ličnosti.

I to nije samo odlika ruralnih sredina već i užeg gradskog jezgra. Nigde ličnosti, nigde stava, da se vidi neka masa ljudi koji su angažovani oko ideja a ne „ideje vlasti“.

Tu je naravno i konzumerizam kao odlika potrošačkog društva, jer u tom okviru bolje prolaze populističke vodje i paušalne lako ćemo ideje nego ozbiljni ljudi i ozbiljni programi. Sve je to naravno povezano i sa marktingom, medijima i rijalitijima koji podgrevaju takav način vaspitanja, obrazovanja i delanja. Taj konzumeristički pristup politici, gde se lako menjaju ukusi i odluke kupaca – birača, doveo je do toga da su ideologije u srpskom društvu postale „mrtve ladne“ a kič poruke su postale „žive i vrele“. Otuda ne treba da čudi ovakva pauperizacija društva koje je iz jednoumlja komunizma naivno uletela u konzumerizam političkih ideja bez kritike.

Kako drugačije objasniti da u našoj zemlji ne postoje jake partije desnice ili levice, već samo neka hrpa nejasnih partija koje nit smrde nit mirišu. Srbija je 50 godina bila pod komunizmom i bila puna komunista koji su odjednom nestali čim je komunizam postao gubitnička ideologija, baš kao što su se 90-ih godina monarhisti odjednom pojavili kad je izgledalo da je to pobednička linija, a onda preko noći utihnuli i nestali čim su ušli u vlast sa socijalistima i demokratama korporativnog kapitalizma, pošto su nahranjeni i namireni od liberalnih kapitalista kojima ništa nije sveto, a ponajmanje ideje društvenog poretka.

Zato na pitanje za koga da glasam na predstojećim izborima pitaj svoju savest za koju ideju se ti boriš i za nju i glasaj. Ne glasaj za ljude i vodje čopora, nego glasaj za ideju koja treba da raste i da se razvija. Neko ko je pravoslavni hrišćanin u Srbiji treba da glasa za partije koje promovišu hrišćanski moral i hrišćanski uredjenu državu a ne za nosioce gradjanskog relativizma koji se zove „vladavina ljudskih prava i greha“, kao što i ateista i istinski levičar nema šta da glasa za naprednjačku ideologiju seoskog vašarišta. Neko ko je protiv integracije Srbije u Evropsku uniju ne treba da glasa za partije koje ga tamo vode, kao što ni onaj koji se zalaže za EU ne treba da glasa za anti EU i anti NATO partije. Tako da predsednički kandidat za koga treba da se glasa nije onaj koji će da možda pobedi, već onaj koji promoviše tvoje ideje.

U svakom pogledu, nebitno je da li će tvoja partija i tvoj kandidat ući u drugi krug izbora, bitno je da ti pokažeš da ceniš tu ideju. Čak i ako ne voliš lidera stranke koja promoviše tvoje ideje, ti glasaš da se ta ideja širi. Pa kada ostali vide da raste uticaj tvojih ideja, rodiće se nove partije iz tog smera i neka od njih će ti postati dopadljiva.

Jer, stvarno je nelogično da neko ko sebe smatra vernikom i ide u Crkvu glasa za kandidate i partije koje su anticrkvene i koje uvode nemoralne zakone, koji streme paganskoj Evropi, kao što je i smešno da iskreni levičari i socijalisti po ubedjenju glasaju za nazovi patriotske partije političkog centra i zakone liberalnog kapitalizma. Medjutim, ono što je nelogično ne znači i da nije prisutno i to masovno, jer logika i život nisu uvek saglasni. Da je život logičan, nijedan navijač kome su bližnji stradali u II svetskom ratu od komunista nikada ne bi trebalo da navija za Crvenu zvezdu ili Partizan, za simbole pod kojima su njegovi najbliži bili progonjeni i umrli. Ali život nije logičan jer ljudi nisu svesni a ni savesni.

Za koga glasati na izborima je pitanje naše savesti a ne želje da budemo na pobedničkoj strani.

Zlatko Šćepanović