ПРИЈАТЕЉ КОЈИ ТО НИЈЕ
Ћутим и слушам.
Боли ме тишина са одјеком речи које показују слабост.
Тишина упућује зов даљинама.
Да ли ме онај ко ме воли чува од туге речима таштине?
Да ли ме – воли?
Чему и питање моје ако волим?
Праштам, у мом срцу је љубав.
Како да моје срце разуме љубав која ме трује болом?
Kaкo ме воли онај ко прелази даљине речима зла?
Каква ли је то сила када јој се верује слепо, као да је Божија,
а знам да није, јер моје срце страда у немиру?
Зато пребирам по своме разуму, тражећи оправдање за нељудско.
Ћутим, ослушкујем, размеравам речи.
Негде, из висина сујетних
спуштам се у дубину љубави која ми је дарована.
Опрезом слушам, добро умножавам, лоше развејавам.
Кроз која врата на мојој души слободно пролази увреда?
Да ли је то сујета, можда гордост?
Каква ли је мука у мени када прихватам прљавштину?!
Каква ли је то мука у човеку који ми ојађује душу?!
Желим натраг у свој круг…
Лицемерје душе коју волим подрива моје страхове.
Устајем да запечатим слабости мога круга.
Смирењу хитам да се не спотакнем о сопствено дебло мржње.
Ћутим. Сузама љубим и праштам.
ПРИЈАТЕЉ КОЈИ ТО ЈЕСТЕ
Душа која ме воли сакрива бол свога срца
да срце моје не би патило.
Ако ли капи кише уквасе моје дланове,
мирисним латицама душа пуни моје шаке,
певајући песму о даровима природе.
Осмехом ми улепшава дан
верујући да могу чинити само добро.
Зато је мој плес слободан
као лет небеских птица.
Како пати душа моје душе
када нам се мисли разилазе!
И како журно хитамо у сусрет
да бисмо се радовали док се огледамо у очима!
Какве се све тајне наслућују у нашим одласцима
и како се превазилазе сумње искреним ћутањем у загрљају!
Ни трун прашине на душу оног кога волим
неће пасти,
јер ће моја љубав зауставити ветар.
Ни бол од других неће стизати до моје душе,
јер ће ме бедем његове љубави заклонити.
На тој вери почива све.
У пољупцима онога који ме воли,
осећам како искреност грли свет.
У наручју онога кога волим одмарам своје мисли
и чувам тајну почетка света.
*
23. јануар 2017.