BOGATA DUŠA
Slažem misli i iluzije,
zamišljajući bogatu dušu
punu inspiracije
za imaginarnu moju ljubav…
Zamišljam, koliko fluida emituje
do moje bolničke sobe
kovitlajuċi moje oblake snova
tešeći moj telesni bol
odagnajući slabost tela
jednom, dve reči
vodopadom zamišljenih glasova
što crne misli može da spreči…
Zamišljam, digneš li glavu i maštaš
kako bi bila puna kuća muškog glasa što ume misli i bedra
istovremeno da zatalasa,
u samoći koju vreme načini
kada, lelujavi lahor sa prozora otvorenog u večer,
ljuljanje zavese donese,
i dodir pramena kose
iza uveta, tu gde jeza potajno
stvara iluziju bliskosti
kojoj smo pobegli,
čekajuċi da se vrati.
Zamišljam da veruješ
u buket žutih ruža
koji buja na muzici
duševnog nemira
što korene nežnosti
dubinama mašte pruža,
nežnim korenčićima
upijajući sokove slasti
koje samo milo srce
može proizvesti
da bi ih emitovalo
daleko, da ih doživim i osetim
bežeći od nesvesnih strahova?
Zamišljam, tvoja duša poželi
melodiju da zapeva
koja bi doprla do mene, uz takt vazdušaste činele orošena
zvucima kapljica vode.
Zamišljam saksofon što imitira vetar svojim baršunastim baritonom,
ostavljajući tvom glasu da uobliči neka željena
duboko zapretena osećanja.
Zamišljam lagani povetarac,
kasni večernji, kako mine pored kućice, odnoseći negde daleko uzdah ljubavni…
Vredi li ulagati takva osećanja
u iracionalna razmišljanja
i zamišljati kako bih iz tvog daha
izabirao misli, k’o sa travnjaka
da berem cveće i slažem u buket vatrometa uzbuđenja…
Imaš li vremana da slušaš cvrkut ptica na grani pored strehe krova…
Tražim unutrašnji mir…