Trenutak kad je Ali Riza-paša predao ključeve Beograda knezu Mihailu

ŽIVOT IZMEĐU ČETIRI KAPIJE

Na današnji dan 1867. godine, Ali Riza-paša predao ključeve Beograda knezu Mihailu. Tako su okončane godine napetosti zbog podele nadležnosti nad beogradskom varoši između srpske i turske strane, čiji je vrhunac dostignut bombardovanjem Beograda 18. juna 1862. godine. Zapadni putopisci, očarani turbanima, oslikali su taj grad, prikazujući ostatke nekadašnje moći i realnu bedu muslimanskog stanovništva.

 

Šesnaestog septembra 1861. godine srpska varoš se spremala da dočeka rođendan kneza Mihaila, uz vojni orkestar i dečji hor, uzvikujući „živeo“. Za to vreme, topovske salve objavljivale su muslimanskom stanovništvu da počinje praznik rođenja proroka Muhameda. Praznično raspoloženje poštovalo se obostrano, mada Feliks Kanic primećuje da mnogi stariji muslimani još nisu mogli da zaborave „lepe prohujale dane“ kada se raja morala sklanjati sa puta i smerno sagibati glavu pred svakim turbanom.

Posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, oslabljena Porta je zadržala pravo da drži nekoliko utvrđenja u Srbiji. Međutim, ona je u Beogradu, oslonjena na vojnu moć, to pravo proširila i na varoš, pravdajući se postojanjem bedema i kapija, koje Kanic opisuje kao smešne.

„Od četiri kapije samo je Stambol-kapija, koja je poticala od (austrijskog generala) Laudona, bila čvrsto građena, dok su Sava-kapija, Varoš-kapija i Vidin-kapija već na prvi pogled odavale svoje tursko poreklo. Treba samo zamisliti jedan uglavnom već propao zid u kojem je probijen veći otvor, nad tim otvorom dva-tri balvana, i na njemu trošnu kućicu sa doksatom, sa koga gledaju obično traljavo obučeni turski stražari, uz to natruo most preko poluzatrpanog jarka, pa da se čovek s pravom začudi skromnim predstavama Turaka o utvrđenim mestima.“

Tako se svega nekoliko koraka od srpske policijske uprave nalazila turska uprava, dok su pored turskih stražara na kapijama stajali srpski. Turske patrole su noću krstarile po varoši i zahtevale da se svaki hrišćanski prolaznik obeleži i legitimiše nošenjem fenjera.

Rešenje ovog srpsko-turskog spora o gradovima stiglo je ubrzo, ali nakon krvavog sukoba dve strane, čemu su posredovali strani izaslanici.

Rasprava srpskih dečaka i turskih vojnika 15. juna 1962. oko toga ko će prvi zahvatiti vodu sa Čukur-česme, koja se nalazila usred hrišćansko-muslimanskog Dorćola, završila se ubistvom srpskog dečaka. Potom su srpski policajci uhapsili ubice. Usledio je krvavi sukob na Velikoj pijaci. Ceo Beograd se latio oružja, a džamije i kafane su pretvorene u vojna uporišta.

Muslimanke su krenule da beže u tvrđavu, dok su muškarci branili kuće. Srpski borci su napredovali zauzevši Sava-kapiju, Varoš-kapiju i Vidin-kapiju. Uz pomoć međunarodnih snaga uspostavljen je dogovor. Turci su obećali da će se povući u tvrđavu, a srpska strana je garantovala to povlačenje, koje je uspešno sprovedeno. Mir ipak nije održan. Turci su prekršili dogovor i 18. juna bombardovali srpsku varoš.

Stigavši u Zemun iz Budimpešte, Kanic svedoči o događajima od 18. juna: „Istovremeno sa mnom, u Zemun je stigao, na vozilima raznih vrsta, velik broj begunaca iz Beograda – staraca, žena i dece. Na drugoj strani Save, pukotine na tornju Saborne crkve i zgarišta koja su se dimila obeležavali su put turskih granata. I najzabačeniji kutak Zemuna bio je prepun izbeglica.“

Bombardovanje su osudile strane sile, nakon čega se paša izvinio. Bombardovanje i pored toga nije zaustavljeno. Knez Mihailo prekinuo je putovanje po zapadnoj Srbiji i došao u Topčider. Na kneza su tada preneta sva ovlašćenja, a on je tražio posredovanje garantnih sila kako bi se rešilo pitanje upravljanja gradovima.

Da bi se održao prekid vatre, francuski generalni konzul se nastanio u tvrđavi, a engleski u šatoru na Kalemegdanu, koji je razdvajao sukobljene strane. Radi veće sigurnosti, oni su poboli svoje nacionalne zastave. Mir više nije bio narušavan, a slika Beograda zauvek je promenjena.

„Slike nekadašnjeg života i živopisna panorama džamija u tamnom zelenilu kiparisa, sa žuborom šedrvana, koje su još bile sveže u mom sećanju, nisu imale ničeg zajedničkog s ovom opustelošću.“

Knez Mihailo je u martu 1867. otišao u Carigrad da pregovara sa Turcima. Zahvaljujući upornosti i odnosima između velikih sila koji su mu išli naruku, izdejstvovao je carski ferman kojim mu je sultan predao Beograd, Smederevo, Šabac i Kladovo.

Devetnaestog aprila, na crvenom svilenom jastučetu, Ali Riza-paša predao je ključeve grada Beograda knezu Mihailu. Predaju je označio 21 topovski pucanj i srpski barjak koji se zavijorio na Kalemegdanu. Mesec dana kasnije, iz Beograda je isplovila lađa sa poslednjim turskim vojnikom.

Orijentalni duh Beograda

Eldorado najčudnijih suprotnosti – tako je Kanic opisao Beograd uoči sukoba koji su najavili konačan odlazak turskih trupa. O orijentalnom duhu Beograda svedočili su i mnogi drugi putopisci u 19. veku. Za njih je Balkan, a naročito srpska prestonica, predstavljao granicu između Zapada i Istoka, hrišćanstva i islama, modernog i zastarelog.

Prelazak Dunava iz Zemuna u Beograd svrstava se među najčešće opisivane slike. Jedan od najupečatljivijih prikaza dao je Aleksander Vilijem Kinglejk: „Uto iz kapije izađe grupa ljudskih bića – bića besmrtne duše, možda i s nešto sposobnosti rasuđivanja, ali za mene je bilo najvažnije što su imali prave, stvarne, neosporne turbane.“

Manje misterije a više bede vidi se u putopisu Endrua Arčibalda Pejtona, Britanca koji je podstakao mnoge svoje sunarodnike da u Beogradu potraže ostatke Orijenta. „Otrcani stari Turci prodavali su voće; čamdžije, i muslimani i hrišćani – prvi sa turbanima, drugi sa kratkim fesovima – čekali su mušterije.“

Siromaštvo među Turcima u Beogradu postalo je opšte, naveo je Vilhelm Rihter, koji je tu boravio u vreme vladavine Miloša Obrenovića. „Ljudi koji su ranije imali ne samo znatnu imovinu nego i visok položaj prehranjuju sada sebe i svoju veliku porodicu najoskudnije, radeći kao nosači tereta ili vode.“

Najslikovitiji prikaz Turaka u Beogradu možda nam je ostavio Sigfrid Kaper, koji ih je susreo kako sede ćutke i „sa čibucima ispred sebe gledaju kroz široke prozore kroz koje se pružao pogled na šaroliki metež po Bit-bazaru i Dorćolu“. Oni, navodi, umeju tako satima i danima da sede ne progovorivši ni reč.

„Među njima, naročito među starijima, ima onih koji su se povukli iz svih poslova, pa odmah posle doručka kreću u kafanu, gde kod jednog od prozora zaposednu mesto na minderluku i mirno posmatraju život koji se odvija na ulici. Tako provode dane u pušenju i sanjarenju. Samo kada začuju poziv sa minareta, oni se načas udalje da u jednoj od obližnjih džamija obave molitvu. Ostalo vreme se provodi u pripaljivanju čibuka, ispijanju kafa i prebiranju brojanica. Za sve to vreme ništa se ne govori. Ako bi neko nekome uputio neko pitanje, dobio bi samo kratak odgovor. Onda bi opet zavladala opšta tišina, ništa se ne bi čulo osim zrna od brojanica kako padaju jedno na drugo, kako puckara duvan, vri kafa i zuje muve.“

Šestog maja 1867. godine Beograd se maršom „Večernji nizamski rastanak“ zauvek oprostio od turskih trupa.

Izvor: RTS.rs