EKSPERIMENT SA ZMIJETINOM
Da li ste ikada probali zmijsko meso? Ne?! Zašto, pa to je u Kini cenjen specijalitet! I što je najvažnije uvek je sveže. U prodavnici drže žive zmije. Izaberete koju želite, a prodavac je uhvati i na panju malom sekiricom odseče glavu, skine kožu, stavi na vagu i sve je gotovo. Vama ostaje samo da to odnesete kući, stavite u tiganj i ručak je gotov. Prava poslastica, nema šta…
Ako vam je daleko da idete u Kinu ili, ne poznajete jezik, možda će biti bolje da odete u Amerku i to pravo u Teksas, iako i to nije mnogo bliže. Tamo se svake godine u gradiću Sweetwater održava takmičenje u hvatanju zmija čegrtuša.
Samo u toku jednog vikenda uhvate oko deset hiljada pomenutih zmija. Šta rade sa njima? Pa pojedu ih. Meso im je ukusno kao piletina, a zaista nije skupo. Dakle, požurite u Sweetwater da se za male pare dobro najedete ukusne zmijetine.
Tako je mislio i dr Stanković. I učinio. Ali, on nije uživao samo u jedenju ukusne zmijetine, već je kao učena glava posmatrao sve šta se tamo dešava. I video je nešto što samo za naučnika može biti zanimljivo. Kada čegrtuši odseku glavu, njena odsečena glava još živi. Besno sikće i ujeda koga stigne i to čitavih četvrt sata nakon što je odsečena. To je već davno zapazio i čuveni prirodoslovac Brehm. I zapisao. Ali, dr Stanković je otišao dalje. Postavio je sebi pitanje: Šta je to što glavi od zmije omogućuje da nakon otsecanja i dalje živi, a čovek i druga živa bića kada im se tako nešto desi, odmah umiru.
Pitanje koje je možda naivno, pokazalo se genijalnim, jer je bilo povod značajnom otkriću.
Dr Stanković je odlučio da reši postavljeni problem. Kupio je nekoliko živih čegrtuša, stavio ih u specijalnu korpu i doneo u Beograd, a zatim u svom Institutu počeo istraživanja.
Najpre je želeo da ustanovi da li je faktor, odnosno jedinjenje koje omogućuje zmijinoj glavi da i dalje živi hemijski stabilno, ili se vremenom samo od sebe hemijski razgrađuje i postaje neaktivno.
To je učinio eksperimentom u toku kojega je živoj zmiji više puta prekidao dotok krvi u mozak, a zatim čekao da glava zmije prestane davati znake života. Zatim bi ponovo uspostavljao krvotok do mozga, i svaki put kada bi se to ponovilo, glava zmije bi ponovo oživela. To je značilo da glava ne zamire usled nepovratnih promena u mozgu, već zbog nedostatka ishrane koju omogućuje dotok krvi.
To je saznanje bilo osnova za dalja istraživanja. Otvorio je glavu žive zmije i iz nje izvadio mozak, usitnio ga i ekstrahovao u fiziološkom rastvoru, centrifugirao dobijenu smesu i dobio bistru tečnost. Istu je ubrizgao u veštački krvotok kunića koji je bio na naročit način usmrćen i već nakon pola sata nije davao znakove života.
Nakon nekoliko minuta, kunić je otvorio oči i počeo micati njušku. Gledajući šta se dešava, dr Stanković je bio u šoku od radosti i uzbuđenja, jer je znao da njegov uspešan eksperimenat znači otvaranje novih vidika istraživanjima, čiji je cilj reanimacija i borba protiv moždane smrti, pošto je ustanovio da bistri ekstrakt ćelija zmijskog mozga sadrži supstancu koja je u stanju da mozak čije su ćelije usled nedostatka kiseonika zamrle, ponovo aktivira.
Dr Stanković se, kako vidimo, nije u Sweetwateru samo dobro najeo ukusne zmijetine, već je usput na najbolji način nabavio ulaznicu za društvo velikih imena medicinske nauke.
To je postigao zahvaljujući tome što je imao naviku da sve oko sebe pažljivo posmatra, a to je ono iz čega se rađa ideja vodilja, koja nas kroz eksperimenalni rad vodi ka uspehu. Sve je bilo relativno jednostavno da jednostavnije nije moglo biti. Samo se trebalo dosetiti…
Autor ove kratke izmišljene priče biće veoma zadovoljan ako neko od mladih čitalaca, kada je pročita, izvuče iz nje određenu pouku.